Profesor Boban Arsenijević podelio je sa nama svoju priču, koja nije samo saga o studijama u inostranstvu, već inspirativna ispovest nestandardnog naučnika koji je uspeo da ostvari svoj san – da se bavi naukom i da napredak ne meri samo u granicama Srbije i regiona, već na svetskom nivou. Profesor Arsenijević priča o tome kako je to biti student u okolnostima gde se glas studenata čuje i poštuje, gde se profesorima ne persira već se od njih uči i sa njima se sarađuje, gde savremena nastavna sredstva predstavljaju samo pomoć već otvorenim umovima da saznaju i otkrivaju nove horizonte nauke. Kao misiju je sebi postavio da svoja znanja podeli sa svima onima koji žele da čuju i saznaju više o nauci i mogućnostima usavršavanja i studiranja u inostranstvu. To je i jedan od razloga zašto će se profesor Arsenijević pridružiti besplatnom predavanju o studijama u inostranstvu koje organizuje Via Academica tim. Moći ćete u neformalnom razgovoru da čujete iskustva i preporuke iz prve ruke, kao i da dobijte vetar u leđa da pratite svoje snove, gde god da vas vode.
VIA BLOG: Recite nam nešto o sebi.
Rođen sam i odrastao u Nišu, i pripadam generaciju koja je godine inicijacije u svet odraslih provela u uslovima izolacije, ratova i totalitarne vlasti, istovremeno učestvujući u formiranju kulture interneta koja stvara potpuno suprotni ambijent kosmopolitenstva. Ne znam koliko je to realno sećanje, a koliko slika obojena godinama koje stoje između, ali oduvek sam želeo da se bavim naukom. I kad je o nauci reč, uvek sam bio više privučen empirijskim problemima koje treba rešiti nego teorijom ili primenom nauke. Uvek me je jednako privlačio veći broj nauka, uglavnom onih fundamentalnih, od matematike i filozofije do fizike i lingvistike. Zapravo mogu da kažem da pošto naši školski programi ne sadrže nikakve lingvističke sadržaje već se jezikom bave samo kroz naučno problematične klasifikacije i kroz pojmove pravilnog i ispravnog, mogu da kažem da sam lingvistiku sam otkrio, i sam sa sobom razvijao sve dok preko Istraživačke stanice Petnica nisam došao u kontakt sa formalnim lingvističkim teorijama. Tada mi se iskristalisala želja, i namera, da se u životu bavim jezikom iz formalnog, striktno naučnog ugla.
VIA BLOG: Šta ste studirali? Da li ste bili aktivni tokom studija? Da li mislite da Vam je to pomoglo pri apliciranju na studije u inostranstvu/daljoj karijeri?
Išao sam u matematičku gimnaziju (zvanje matematičko-programerski saradnik). Tokom celog školovanja, i u osnovnoj i u srednjoj školi sam išao na veliki broj takmičenja, iz matematike, programiranja, hemije i srpskog jezika. Mnogo sam se prijatnije osećao na časovima dodatne nastave i pripremama za takmičenje nego na redovnoj nastavi. Uprkos tome što sam imao neke divne nastavnike koji su gradivo predavali sa mnogo uzbuđenja i sa sposobnošću da probude radoznalost, prodube razumevanje i povežu materiju različitih predmeta, redovna nastava mi je često bila dosadna, i često sam paralelno sa slušanjem predavanja pisao beleške o matematičkom modelu ponašanja zamenica ili o strukturi glagolske radnje. Pored dana i celih nedelja priprema za takmičenje, dodatne izlete iz nastavne svakodnevice predstavljali su mi seminari lingvistike i psihologije u Petnici.
Tokom studija sam takođe često boravio u Petnici, tada kao mlađi saradnik. Na studijama sam zapravo shvatio koliko su osnovna i srednja škola bile zanimljive, odnosno koliko nastava može biti dosadnija od toga. Dobro u svemu je što sam studije srpskog jezika i književnosti upisao znajući da ću o jeziku slušati davno prevaziđene poglede, i ne očekujući od fakulteta da u toj oblasti išta naučim.
Eksplicitno sam rekao sebi, i podelio to sa bliskim ljudima, da fakultet upisujem kako bih imao diplomu sa kojom mogu otići van zelje da studiram formalnu lingvistiku.
Računao sam, pokazalo se ispravno, da ću fakultet moći da završim uz 2-3 kampanje spremanja ispita godišnje. U toku ostalog vremena sam čitao literaturu iz generativne sintakse i formalne semantike do koje bih uspeo da dođem – uglavnom ne najsavremeniju, ali ipak sasvim reprezentativnu, i korisnu. Mnogo mi je značilo u tom pogledu učešće na dve letnje škole Eastern Generative Grammar, gde sam slušao predavanja kod najvećih imena svetske lingvistike, upoznao svoje vršnjake sa sličnim interesovanjima, i došao u kontakt sa univerzitetima čiji su me programi privlačili.
Osim predavanja profesora Kovačevića na kojima sam se upoznao sa aktuelnim stavovima savremene ruske funkcionalne lingvistike – ne sasvim relevantne za ono čime sam želeo da se bavim, ali vredne pažnje, mogu potpuno da stojim iza stava da na studijama u oblasti nauke o jeziku nisam naučio ništa vredno učenja. Tim jača je bivala moja odluka da znanje potražim van zemlje.
VIA BLOG: Kako ste se odlučili za program budućih studija? Na koji način ste se informisali? Šta/Ko Vam je najviše pomoglo pri apliciranju i upisu studija u inostranstvu? Šta mislite da je bilo krucijalno za vašu odluku?
Još dok sam tokom osnovnih i magistarskih studija u Srbiji za svoj račun i po svom navođenju čitao stranu literaturu, na osnovu afilijacija autora stekao sam predstavu o tome koji su univerziteti najjači u oblastima koje su mene interesovale. Pomenute letnje škole i direktna interakcija sa etabliranim istraživačima i sa vršnjacima u sličnoj situaciji pomogla mi je da steknem još jasniju sliku. Iz etičkih razloga nisam želeo da živim u Americi tako da je time većina najjačih centara otpala kao mogućnost. Najjači evropski lingvistički centar u to vreme je bio HIL (Holand’s Institute of Linguistics), zajednički institut Univerziteta u Lajdenu i Univerziteta u Amsterdamu. To je bilo to.
Kod apliciranja mi je mnogo pomoglo desetak profesora koje sam upoznao na letnjim školama.
Nesklon planiranju, bio sam se našao u cajtnotu: ako do septembra ne nastavim studije u inostranstvu, morao sam da idem u vojsku. Obavestio sam te ljude, i oni su me uputili šta da uradim. Kako su rokovi za konkurisanje za doktorske studije već bili prošli, savetovali su mi da napišem cirkularno pismo i pošaljem univerzitetima koji su mi bili zanimljivi, a oni su istovremeno poslali svoja pisma preporuke na osnovu naših diskusija na letnjim školama. Univerzitet u Lajdenu mi je ponudio da Research Master programom, kao nekom vrstom pripreme za doktorske studije, premostimo vreme do narednog konkursa za doktorante. Na kraju mi je u Lajdenu i pre novog konkursa jedan profesor ponudio da se pridružim velikom projektu koji je vodio sa još nekoliko kolega, i tako regulišem svoj status doktorskog studenta, što sam oberučke prihvatio jer je i sadržaj projekta bio vrlo blizak oblastima koje su me najviše interesovale.
VIA BLOG: Koje procedure su Vam zadale najviše muke a šta biste izdvojili kao najlakše u procesu apliciranja?
Kako nisam prošao regularnu proceduru apliciranja, nisam imao nikakve muke. Bio sam pošteđen sve administracije, i svih dokumenata potrebnih za aplikaciju.
VIA BLOG: Na koji način ste se finansirali studije?
Bio sam istraživač na velikom projektu. Imao sam status zapošljenog: primao sam platu tokom sve četiri godine, taj period mi je ušao u radni staž, a plata je krenula sa relativno skromnog nivoa, ali ja nakon druge godine već dosegla do pristojnog života i za Holandske standarde, za mene, suprugu i bebu.
VIA BLOG: Šta biste voleli da ste znali tada kada ste aplicirali a što bi Vam mnogo olakšalo ceo postupak?
Voleo bih da sam znao rokove za apliciranje na različitim univerzitetima, i uopšte gde se mogu informisati o raspisanim konkursima za doktorske studije, stipendije, projekte. Zato se danas trudi da te informacije dam svim studentima koji pokažu bilo kakvu želju ili kapacitet za postdiplomske studije u inostranstvu.
Voleo bih i da sam znao razne formalne i administrativne pojmove i termine, poput transkripata kurseva, pojma kredita (u to vreme naš obrazovni sistem nije znao za ove koncepte). Mislim da danas studenti o svemu tome znaju neuporedivo više, prvo jer zemlja nije u izolaciji, i drugo jer je sa istočnoevropskog u priličnoj meri, bar formalno, prešla na zapadni administrativni model.
VIA BLOG: Kako ste pronašli svoj prvi smeštaj, prijatelje, mesta za izlaske, čitaonice…?
Tadašnji koordinator doktorskih studija u Lajdenu, Jeroen van de Weijer, inače sjajan fonolog, i njegova supruga Grožina, takođe kolega, ponudili su mi smeštaj prvih pet dana, dok mi on nije regulisao sobu u međunarodnom studentskom domu. U mojoj generaciji studenata bilo je dvoje njih koje sam poznavao sa letnjih škola, svih sedmoro smo bili stranci, tako da smo vrlo brzo napravili vrlo živu zajednicu, a kako je svako upoznavao još ponekog , tako se lako napravila i šira društvena mreža. Posle dve nedelje se četvoro nas u minijaturnom Fiatu Seićento spustilo do Azurne obale na trodnevni road-trip, na koji sam ja krenuo bez pasoša i boravišne dozvole (jer su bili u izradi), potpuno ilegalno. Nakon dva ili tri meseca već nisam morao ni sa kim da se dogovaram o izlasku u grad, mogao sam da odem u Einstein bar, mesto okupljanja stranih studenata, i sigurno bih našao nekoliko drugara.
Kad je reč o bibliotekama i drugoj infrastrukturi, pomenuti koordinator me je već prvog dana poveo na turu po univerzitetu i po gradu (banka i otvaranje računa, registrovanje u opštini, čak i koncertni holovi i barovi). Kada mi je kasnije još nešto trebalo, pitao bih njega ili nekog od kolega. Sećam se da sam u jednom trenutku Jeroenu i Grožini rekao da moram nekako da im se odužim, da im se zahvalim za svu pomoć – bez njih bih bio izgubljen (sećam se kako sam se osećao pre nego što sam našao njegovu kancelariju, sa koferom u ruci, pred univerzitetskim kompleksom, bez ikakve predstave gde ću noćas spavati, šta studije uopšte podrazumevaju, kakve su mi administrativne obaveze).
Oni su mi odgovorili da ću se odužiti tako što ću istu pomoć ponuditi drugima kad budem u njihovoj situaciji. Taj odgovor mi od tad neprestano stoji u glavi, i dajem sve od sebe da znam da svaki put kad se ponovo vidimo mogu da ih sa mirom pogledam u oči.
VIA BLOG: Opišite nam Univerzitet na kome ste studirali, slušaonice, sistem, profesore, program nastave, studentski dom/kantinu, aktivnosti… Sve što mislite da je relevantno za Vaš život i studiranje.
Uh, sve što mislim da je relevantno ne bih mogao bez desetak dana. Naravno, sve je mnogo bogatije, novije, opremljenije, od učionica preko domova do kantina. Ono što se plaća je i značajno skuplje – ali ispraćeno stipendijama ili platama koje to mogu da iznesu. Administracija u inostranstvu je jednostavnija, rasterećenija, i naročito – svrsishodnija, logičnija. Nema onih procedura i obaveza koje postoje radi sebe samih, svakoj se jasno razume cilj.
Program nastave na doktorskim studijama je mnogo fleksibilniji, a ono što najviše odudara u odnosu na Srbiju je da doktorski kursevi uopšte nemaju ispite ni ocene.
Postoje domaći zadaci ili nešto poput seminarskih radova, bez kojih se ne može dobiti kredit za kurs, ali nema ispitivanja, spremanja ispita, ocena. Jednostavno se doktorski studenti posmatraju kao ravni, kao mlađe kolege u bukvalnom, a ne eufemističnom značenju tog izraza.
Najvažnija, najupadljivija razlika je za mene bila u količini vannastavnih sadržaja (uslovno vannastavnih, jer se i za njih mogu dobiti krediti). Najmanje dvaput nedeljno smo imali gostujuća predavanja najvažnijih i najaktuelnijih istraživača iz svih krajeva sveta, često su takvi naučnici dolazili na boravke od mesec, tri meseca, ponekad celu godinu, kada bi biti na raspolaganju doktorskim studentima za redovne konsultacije i držali kurseve iz svoje najuže oblasti interesovanja.
I mi kao studenti smo često bili u prilici da predstavljamo svoja istraživanja i dobijemo povratnu informaciju kako na svom univerzitetu, tao i na drugim univerzitetima u zemlji i drugde u Evropi. Sva putovanja su nam bila plaćena, kao i učestvovanje u letnjim i zimskim školama i kursevima u oblasti veština važnih za razvijanje naučne karijere, poput obezbeđivanja finansija i vođenja projekata.
Razlika je i u statusu studenata i profesora, koji je u Holandiji potpuno nehijerarhijski: profesori i studenti su jednaki, jedina razlika je u količini iskustva, znanja, informacija kojima ko raspolaže, i koja diktira tip komunikacije. Drugih asimetrija nema: nema persiranja (iako holandski jezik ima zamenicu iz poštovanja), studenti i profesori se zovu imenom, bez titule ii zvanja.
Mentorstvo koje sam dobio u Srbiji za diplomski i magistarski rad bilo je neobično intenzivno i kvalitetno za srpske uslove. I u poređenju sa takvim mentorstvom, mentorstvo kakvo dobijaju doktorski studenti na holandskim univerzitetima je svetlosnim godinama daleko. U Srbiji mentorstvo retko podrazumeva više od davanja literature, grubog usmeravanja istraživanja, i očekivanja da rezultati istraživanja potvrde stavove mentora i drugih autoriteta. U Holandiji, mentorstvo je mnogo intenzivnije, uključuje redovne sastanke i diskusije o idejama studenta, dizajnu eksperimenata, analizama i teorijama, planu i organizaciji istraživanja. Student mentoru šalje sve što napiše, bilo da je deo disertacije ili rad koji sprema za objavljivanje, mentor čita i vraća sa detaljnim komentarima, nakon čega sledi sastanak i razgovor. Student jednom godišnje ima sastanak sa upravnikom departmana, mentorom i ombundsmanom univerziteta, gde se razgovara o dosadašnjem napretku, razmatraju mogućnosti da se unaprede uslovi njegovog studiranja, prave planovi za nastavak, kao i za kasniju karijeru. Drug deo sastanka obavlja se bez mentora, kako bi student mogao da se požali na eventualne probleme u mentorisanju.
VIA BLOG: Šta je najveći izazov života i studija u inostranstvu?
Meni je najveći izazov bio specifični holandski mentalitet, kao i moj sopstveni osećaj da kao stranac u toj zajednici nekako imam manja prava na usluge institucija društva i na kritikovanje nekih njegovih aspekata. Taj osećaj je bio prevashodno moj unutrašnji stav – ne kažem da mi je nametan stavom zajednice. Ali u spoju sa različitim mentalitetom, on daje jedan opšti osećaj nepotpunosti, nesigurnosti.
Nešto što je ujedno i loše i dobro jeste to da je čovek sam sa sobom, da nema nikakvu mrežu u koju će pasti ako se loše uhvati za trapez pri skoku: nema porodice koja će nam pomoći, primiti nas – opstaješ ako obezbediš opstanak. I ovo je donekle iluzija, jer u uređenom društvu, opstanak je zagarantovan, ali ta iluzija pomalo plaši, a u isto vreme razvija jednu vrstu hrabrosti, samopouzdanja i zdravog pristupa životu.
Izazov je i činjenica da kada se jednom napusti svoja zemlja, ikad se više ne može biti potpuno kod kuće bilo gde u svetu. Ustvari, ovo zavisi od mentaliteta, ali moje lično iskustvo je takvo. Van Srbije sam uvek bar malo stranac (mada svaki put sve manje), kod kuće uvek poredim i frustrira me sve ono što je mnogo gore nego što bi (bez mnogo novca i truda) moglo i moralo biti.
VIA BLOG: Koje su glavne razlike života i studiranja između mesta iz koga dolazite i mesta gde ste studirali?
Kad je o studiranju reč, razlika je u pristupu. U Srbiji profesor traži od studenta da sam uradi sve što je potrebno da bi položio ispit – nudi mu predavanja, konsultacije, literaturu, i onda proverava da li je dobro naučio ono što je potrebno: polaganje ispita je uspeh, padanje je ono od čega se polazi. Student ima veliki broj prilika da pokuša, dovoljno je da jednom uspe. Na zapadu se ima jedna prilika za polaganje ispita, eventualno se za jedan predmet po semestru može dobiti popravni. Ali zato profesor čini sve što može da student položi ispit: padanje na ispitu se smatra zajedničkim neuspehom profesora i studenta. To ne znači da će ispit položiti neko ko ne ispuni minimum zahteva i pokaže minimum znanja, ali znači da ću profesor tražiti način da studentu koji ima problema pomogne da savlada gradivo. Kada se na desi da na kursu ima studenta koji bi mogao da padne, profesor mu se posvećuje, razgovara s njim, daje dodatnu literaturu, poziva na konsultacije, trudeći se da mu pomogne da položi.
Ispiti se, inače, polažu isključivo pisanim putem. Usmeni ispiti postoje samo za predmete poput retorike, izgovora u stranom jeziku i sličnih, gde se upravo ocenjuje govor.
Možda najosnovnija razlika je da je u Srbiji studiranje okrenuto ka diplomi: ako našem studentu ponudite da ne pohađa nastavu i ne polaže ispi, a da dobije visoku ocenu on će prihvatiti. U Holandiji je fokus na procesu, na onome što se nauči, a ispit je tu da i samom studentu pokaže koliko je dobro savladao predmet. Ono što mu je važno nije ta ocena nego samo znanje koje će poneti.
VIA BLOG: Šta je po Vašem mišljenju najvrednije iskustvo koje ste stekli tokom studija u inostranstvu?
Teško je izdvojiti jednu stvar. Ali ako bih morao – smeštanje sebe i svoje nauke u svet kao kontekst, a ne u nacionalnu naučnu zajednicu, kako je običaj u Srbiji.
Sagledavanje svog rada iz ugla nauke kao takve, svetske naučne zajednice, ali i njegovo izvođenje sa takvom perspektivom.
Naravno, naučni kontakti, zajednička istraživanja sa vodećim naučnicima u oblasti sa svih strana sveta, takođe zauzimaju visoko mesto, kao i aspekti privatnog života, kao što je prilika da se putuje, da se upoznaju najrazličitije kulture.
VIA BLOG: Šta biste voleli da poklonite budućim studentima kao najvredniji savet ako se odluče da deo studija ili ceo program završe negde u inostranstvu?
Da odu potpuno otvoreni, sa poverenjem u sredinu u koju idu, i u sebe – bez ikakvih kompleksa. To je prelomni trenutak, onaj kada se kreće na jednu ili drugu stranu. Kada se postavljamo kao deo sveta u koji idemo, spremni da sa njim razmenimo sve što nam može pomoći da rastemo, jednaki sa njime, ili kao manje vredni, odnosno iz svog ugla: potcenjeni, odbačeni, ostavljeni kognitivnoj disonanci između prepoznavanja dobrih osobina tog sveta i povređenog dostojanstva koje nas tera da ga bojimo mračnim bojama i da se prema njemu postavljamo neprijateljski. U prvom slučaju – dobićemo sve što se može dobiti, postaćemo građani svetske nauke, u drugom ćemo se vratiti kuću puni gorkih osećanja, laži prema samima sebi, i sa samo malim delom svega onoga što smo studijama u inostranstvu mogli dobili, i na stručnom, i na ličnom planu.
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]
Ukoliko imate pitanja vezana za studiranje u inostranstvu, kontaktirajte nas popunjavanje besplatnog upita ispod i odgovorićemo vam u najkraćem mogućem roku.
