50 nijansi Švajcarske – intervju sa Pavlom Kilibardom
pavle kilibarda via academica

” Da sam imao po franak svaki put kada mi je neko rekao – tebi je lako, ti živiš u Švajcarskoj- sada bih bio bogat čovek!”

Pavle Kilibarda je asistent na Akademiji za međunarodno humanitarno pravo u Ženevi, a svoje iskustvo sa studija prenosi u ovom inspirativnom intervjuu sa vama! Pavle je dokaz da je moguće tek na osnovnim studijama, slušajući neki predmet, potpuno premeniti ideju šta želite da radite u životu i kakvu karijeru želite da izgradite u budućnosti. Pavlova priča je dirljivo iskrena, puna konkretnih preporuka, detalja sa samih studija i saveta. Život u inostranstvu nosi sa sobom puno izazova, i kako Pavle kaže, nekada je to što dolazimo sa Balkana glavni pokretač i motivacija tokom godina studija u nekoj zemlji poput Švajcarske. Uprkos poteškoćama i izazovima, Pavle kaže da ne bi bio taj čovek koji je danas da nije otišao u Ženevu, jedan od najskupljih gradova za studije, i izgradio karijeru na onome što zaista voli i u čemu se pokazalo da je među najboljima! Nadamo se da će vam ovaj intervju pomoći da donesete odluku koja će vam promeniti život, a Pavle prenosi kako to izgleda živeti, raditi, studirati u Švajcarskoj,i kako ga je put naveo na humanitarno pravo, iako mu to nije bila prvobitna zamisao.

VIA BLOG: Recite nam nešto o sebi.

Dolazim iz Beograda, gde sam studirao na međunarodnom smeru Fakulteta političkih nauka. Danas sam asistent na Akademiji za međunarodno humanitarno pravo i ljudska prava u Ženevi (gde sam završio master) i upisao sam doktorske studije na ovdašnjem Pravnom fakultetu. Pre toga sam radio u Beogradu, u Beogradskom centru za ljudska prava, pa sam se vratio u Ženevu da radim u Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. Jako sam voleo oba posla, ali kada mi se ukazala prilika da se vratim u akademske vode, odmah sam je prihvatio.

Kada sam upisao FPN, nije mi padalo na pamet da me zanima pravo, jer da je bilo tako, upisao bih Pravni fakultet. Međutim, na drugoj godini FPN-a imali smo dva semestra međunarodnog prava, a ja sam se zaljubio u humanitarno pravo kada me je tadašnji asistent (danas docent), Dr. Miloš Hrnjaz, poslao na takmičenje koje je organizovao Crveni krst Srbije uz podršku Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Ne znam zašto je mene izabrao da idem na takmičenje, do tada nisam pokazao naročito interesovanje za međunarodno pravo, ali je nekako procenio da bi mene trebalo poslati. Na kraju sam osvojio prvo mesto na takmičenju i shvatio da mi se humanitarno dopada, da time želim da se bavim i da tome posvetim život – da sam upisao Pravni, veliko je pitanje da li bih se odlučio na takav korak. U svakom slučaju, Miloš me je takoreći ,,postavio’’ na životni put, na čemu sam mu zahvalan i, usuđujem se da kažem, ostao mi je uzor u izgradnji akademske karijere.

U Beogradu sam pohađao Šestu gimnaziju, društveno-jezički smer, a zatim sam, kao što rekoh, otišao na FPN. Ne sećam se tačno čime sam se vodio prilikom izbora fakulteta, ali znam da nisam hteo da studiram pravo. Bio sam dobar student, ali iz principa nisam hteo da se angažujem u nekakvoj partiji, nevladinoj ili studentskoj organizaciji. U principu, uživao sam kao student, učio kampanjski pred ispite, preskakao predavanja i vežbe (priznajem) i često izlazio. Ipak, stekao sam sjajno i vrlo široko obrazovanje na FPN-u, ne samo iz oblasti međunarodnog prava, već i istorije, međunarodnih odnosa, sociologije, itd. Uveren sam da ne postoji ,,beskorisno znanje‘‘; iskustvo mi pokazuje da ukoliko pokažete da o svakoj temi znate dovoljno da možete da zauzmete stav, šarmiraćete većinu poslodavaca, a isto važi i kada se prijavljujete za programe u inostranstvu, gde se većina u toj meri specijalizuje da ne zna išta da kaže o temi kojom se usko ne bavi. Zato širina osvežava, što je meni pomoglo. Naravno, tu su i ocene i preporuke – naročito preporuke.

Uvek tražite preporuke u skladu sa programom ili poslom za koji se prijavljujete.

Ukoliko želite da se bavite pravom, nemojte da tražite preporuku od istoričara, ma koliko da ste bili uspešni u tom predmetu.

VIA BLOG: Kako se rodila ideja o studijama u inostranstvu?

Želju da studiram u inostrantsvu imao sam oduvek. Za mene je to bilo nešto daleko i tajanstveno – kako li studiraju ljudi na Zapadu, koji su im kriterijumi, jesam li dovoljno dobar da me prime, pa još i da uspešno završim…? Naravno, kada odete, shvatite da razlike i nisu baš tako velike, ali izvesno je da vas ta neka romantična predstava o studiranju u inostranstvu snažno motiviše da date sve od sebe i postignete cilj.

U užem smislu, sa pripremama za master program počeo sam nešto manje od godinu dana pre isteka roka za prijave. Tada, naravno, prijave još uvek nisu ni bile otvorene, ali period za prijave je na svakom univerzitetu i programu manje-više su isti svake godine, tako da ako na njihovom sajtu pogledate dokle se prihvataju prijave i koji su uslovi u tekućoj godini, najverovatnije će tako biti i sledeće godine. Tako se dobija na vremenu, možete da pripremite jake preporuke i, što je veoma važno, spremite se da ispolažete testove jezika koje traže za program za koji se prijavljujete.

VIA BLOG: Kako ste se odlučili za program budućih studija?

Kao što rekoh, već u toku druge godine studija znao sam da hoću da specijalizujem humanitarno pravo (ili opšte međunarodno javno pravo), tu uopšte nije bilo dileme. Sa druge strane, hteo sam da uz svoje ime stavim zvanje sa neke jake ustanove sa Zapada. Tada sam pretpostavio (a danas znam da sam bio u pravu) da su različiti univerziteti jaki i uživaju ugled iz različitih oblasti, te da ne bi trebalo po svaku cenu juriti Harvard ili Oksford ako nemaju dobar program za ono čime biste hteli da se bavite. Do danas još uvek nisam upoznao čuvenog pravnika iz oblasti humanitarnog prava sa Oksforda. Zato sam izabrao Ženevu, koja se smatra ,,prestonicom’’ humanitarnog prava jer je tu sedište Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i tu su ugovorene i potpisane Ženevske konvencije.

Zato mi je Akademija za međunarodno humanitarno pravo, o kojoj mi je ranije govorila i Prof. Vesna Knežević-Predić sa FPN-a, bila prvi izbor za master program. Dodatni faktor u izboru programa predstavljala je činjenica da je reč o pravnom masteru (LL.M.) jer Akademija delimično pripada i Pravnom fakultetu Univerziteta u Ženevi, a to je moglo da bude značajno da sam se prijavio da radim u nekom međunarodnom tribunalu ili upisao doktorske (što sam kasnije i učinio).

Izuzetno je važno imati više opcija za kasnije studije. Osim Akademije, kao plan B i C imao sam Eseks u Engleskoj i Jerusalim – u oba mesta imaju sjajne programe za humanitarno i ljudska prava. Naposletku se nisam prijavio za njih jer me je Akademija brzo primila, ali da nije, svakako bih se bio prijavio i za ove druge opcije.

VIABLOG: Koje procedure su Vam zadale najviše muke a šta biste izdvojili kao najlakše u procesu apliciranja?

Možda je to kliše reći, ali najlakše je bilo prijaviti se i dobiti mesto na programu – prave muke usledile su čim sam dobio pismo da sam primljen. Svi koji su primljeni na studije u inostranstvu bez izuzetka suočavaju se sa raznim problemima: strepe hoće li dobiti stipendiju, hoće li dobiti vizu, da li će naći smeštaj, i tome slično. Meni je naročit problem predstavljala viza, za koju sam morao da pripremim brdo dokumentacije (daleko više nego što je bilo potrebno za sâm studijski program), a na koju sam kasnije čekao tri meseca i čak bio prinudjen da propustim let za Ženevu jer nisam imao pasoš. Na kraju sam je dobio tri dana pred početak programa i morao da idem autobusom za Švajcarsku – što ne bih ikome preporučio.

VIA BLOG: Na koji način ste se finansirali studije?

Ja za Akademiju nisam uspeo da pronađem stipendiju sopstvenom krivicom jer sam prilikom prijave razumeo da ljudi iz Srbije nemaju pravo na stipendiju, što, kako se ispostavilo, nije bilo tačno. Obzirom na to da Akademija ima dva koloseka prilikom prijavljivanja – volja vam sa stipendijom, volja vam bez, ali nemate pravo da se prijavite na oba – ja sam se prijavio bez stipendije kako ne bih bio automatski odbijen jer kao državljanin Srbije ne ispunjavam uslove. Možda se to u međuvremenu promenilo, ali znam da naši sugrađani danas svakako imaju pravo na stipendiju Akademije ukoliko se pokažu kao sjajni kandidati.

Verovatno ste već čuli da je Ženeva jedan od najskupljih gradova na svetu. To je potpuno tačno. Kako bismo finansirali moj program, morala je da se mobiliše čitava moja porodica i porodični prijatelji. Studije u Švajcarskoj, pa i drugde, velika su investicija. Tako nastaje i dodatni pritisak da morate da ,,isplatite’’ to što ulažu u vas, pa ukoliko ne dobijete posao na Zapadu čim diplomirate, to znači da ste doživeli neuspeh. To nije istina i nema veze sa stvarnošću.

Moram da dodam da smo deo sredstava obezbedili i od stipendije Fonda za mlade talente za studiranje u inostranstvu. Mislim da se ta sredstva uvek dodeljuju u istom iznosu, pa bi možda bila u relativnom smislu bila vrednija ako studirate u nekoj drugoj zemlji, jer su meni u Švajcarskoj jedva pokrile trećinu školarine. Ipak, tada nam je i to bilo jako važno, iskreno hvala Fondu na podršci.

U toku studija nisam radio. Švajcarska ima izuzetno stroge propise za strance – Švajcarci su uvek prvi prioritet na tržištu rada, zatim državljani EU, pa tek onda ,,vanevropski državljani’’, u koje nažalost spadamo i mi (spomenuo bih, usput, da je ta neka sitna diskriminacija usled porekla nešto s čime se povremeno srećem u svakodnevnom životu; potiče, naravno, iz ljudskog neznanja, protiv kojeg bi se trebalo boriti, ali ne očekujte da možete tek tako da promenite svet). Kako su nam tada objasnili, mi ,,ne-Evropljani’’ ne smemo da radimo prvih šest meseci od izdavanja boravišne dozvole. Dok je stigao drugi semestar, više nisam imao motivaciju da tražim posao zbog džeparca jer sam nameravao da se vratim u Beograd čim završim poslednji ispit i odande pišem master tezu.

VIA BLOG: Šta biste voleli da ste znali tada kada ste aplicirali a što bi Vam mnogo olakšalo ceo postupak?

Ništa. Verovatno bi sve ostalo isto. Doživljavam to kao izazov koji sam uspešno prevazišao, a da nisam prošao kroz sve te muke, danas bih sebi manje vredeo kao ljudsko biće.

VIA BLOG: Kako ste pronašli svoj prvi smeštaj, prijatelje, mesta za izlaske, čitaonice…?

U zavisnosti od grada i univerziteta, potraga za smeštajem može da bude đavolje teška. U nju bi se trebalo upustiti još i pre nego što se prijavite za studijski program. Ja sam na kraju našao sobicu u studentskom domu koju sam plaćao 500 franaka mesečno (verujte mi, za Ženevu, to je ništa). Kada je reč o studentskim domovima, biću sasvim iskren sa vama: u Ženevi postoje dve vrste, oni skupi, ,,snobovski’’, gde mahom žive deca bogatih roditelja, i oni ,,prizemniji’’ u kojima noću ne možete da spavate jer komšije prave žurku u kuhinji na vašem spratu i gde sve stalno zaudara na alkohol i marihuanu. Ja sam bio u ovom potonjem. Naročito mi je bilo teško zbog prevoza, koji u Ženevi radnim danima ide do pola dvanaest uveče, a vikendom do jedan ujutru, pa sam stalno morao da gledam na sat kad moram da se vratim iz izlaska kako ne bih morao da pešačim do predgrađa. Malopre sam rekao da ništa ne bih promenio, da mi je tada bilo današnje pameti – eto, tražio bih sobu u stanu sa cimerima, kasnije sam i tako živeo u Ženevi i to ima svoje prednosti i mane, ali je svakako bolje nego živeti u domu. Barem iz mog iskustva.

S druge strane, naći prijatelje bilo je izuzetno lako. Odmah sam se sprijateljio sa kolegama sa Akademije jer smo uglavnom svi bili stranci i suočavali se sa sličnim problemima u Švajcarskoj. Danas u Ženevi imam mnogo prijatelja, ali neki od ljudi sa kojima sam studirao su mi ostali prijatelji za ceo život, a danas kada ovde radim to znači da uvek imam nekoga na koga mogu da se oslonim ukoliko mi nešto zatreba. Kada sam tek počeo da studiram, to nisam imao i to, naravno, utiče na vaše raspoloženje i odnos prema drugima.

Što se izlazaka tiče, Ženeva je skupa i sterilna, ali ako zagrebete ispod površine, naći ćete zanimljiva mesta koja su zabavna i pristupačna. Verujem da je tako i u drugim mestima. S obzirom na to da ćete vi i vaše buduće kolege svi biti studenti, u principu ćete svi raspolagati istim (skromnim) sredstvima, a to znači da ćete imati zajednički interes da tražite jeftina mesta, ma kakva ona bila. Takođe, uvek će se naći neko ko će organizovati večeru ili piće kod kuće, tako da se ne bih brinuo za izlaske da sam na vašem mestu. Najčešće se sa kolegama sedi i u biblioteci kada se spremaju ispiti, pa posle završite u pabu. Ješćete viršle kod kuće, popiti pivo u parku i sjajno se provesti uprkos nemaštini, a (međunarodna) prijateljstva koja ćete tako sklopiti su neprocenjiva. Meni je taj period ostao u naročito lepom sećanju.

VIA BLOG: Opišite nam Univerzitet na kome ste studirali

Akademija za humanitarno pravo je zajednički program državnog Univerziteta u Ženevi i moćnog, polu-privatnog Instituta za međunarodne i razvojne studije (IHEID). Kao takva, ona predstavlja mešavinu oba univerziteta, među kojima postoje značajne razlike.

Praksa na Univerzitetu u Ženevi je slična onoj na državnim univerzitetima u Srbiji, gde imate ex cathedra predavanja i vežbe, ali su ispiti mahom pismeni. Isto važi i kada je reč o IHEID-u, mada su tu ,,moderniji‘‘, pa stalno imate gostujuće profesore, kurseve na kojima više njih predaje, studijske posete UN-u i tome slično. Obe ustanove su vrhunski opremljene, imaju ogromne biblioteke u kojima je zadovoljsvo raditi i čuvene predavače koji su angažovani na najvišim pozicijama u svojoj oblasti. Ono što je meni jako važno jeste i činjenica da su administrativne usluge mahom digitalizovane, pa ako vam je, primera radi, potrebna potvrda da ste student, za pet minuta možete da je skinete sa svog univerzitetskog profila. Još jedna bitna stvar je da Akademija i njene ,,roditeljske‘‘ institucije jako vode računa o alumnistima, čija se okupljanja organizuju redovno i na koja rado dolaze osobe koje su diplomirale pre deset, dvadeset godina. Asistenti i profesori moraju strogo da vode računa da poštuju studente, pa su uvek dostupni za konsultacije i pomoć.

Kada je reč o doktorskim studijama, ja sam na Univerzitetu u Ženevi, gde nemam stipendiju, ali pošto na švajcarskim državnim univerzitetima doktorski studenti uglavnom nemaju predavanja, nego samo pišu disertaciju u saradnji sa mentorom, školarine su stoga niske (upis na doktorske na Pravnom fakultetu košta 500 franaka, a zatim plaćate 60 franaka po semestru). Meni to naravno odgovara, jer znači da mogu da radim dok studiram i sam sebi plaćam studije.

VIA BLOG: Šta je najveći izazov života i studija u inostranstvu?

To zavisi na prvom mestu od vas samih. Ja sam jako vezan za Beograd i Srbiju, pa mi je uvek bilo teško da provedem više od nekoliko meseci u Ženevi bez da navratim u Beograd barem za vikend. Teško mi je palo i što sam bio u dugoj vezi, a morali smo da se rastanemo dok sam studirao i kada sam počeo da radim u Crvenom krstu. No, stalno bi trebalo imati na umu da ćete uspeti ako budete istrajni. Tako smo i nas dvoje danas u braku, nakon svega kroz šta smo prošli, oboje živimo ovde i dobro nam je. Ipak, koliko god da sam se ,,skućio’’ u Ženevi posle nekoliko godina, kod mene geslo ubi bene ibi patria (tamo gde je dobro, to je moja zemlja) jednostavno ne odzvanja. Meni će uvek Beograd biti dom.

VIA BLOG: Koje su glavne razlike života i studiranja između mesta iz koga dolazite i mesta gde ste studirali?

Život u Ženevi može da bude vrlo lagodan i sređen ukoliko raspolažete adekvatnim finansijkim sredstvima. Kao asistent radim poluvremeno, ali supruga i ja uspevamo da opstanemo u Švajcarskoj (doduše, strogo vodeći računa o budžetu). Što se studija tiče, ukoliko ste u Srbiji bili dobar student i dobro poznajete jezik na kome ćete studirati u inostranstvu, nećete imati ikakvih problema. Dopada mi se što se ovde insistira na razumevanju, a ne učenju napamet (opet kliše, ali jednostavno je tako). Na ispitu često možete da se poslužite literaturom, naročito međunarodnim ugovorima, jer nema svrhe učiti takve stvari napamet. Uostalom, učeći redovno uz dobre predavače, nisam morao da ,,bubam’’ čak ni za ispite gde ništa od literature nismo smeli da koristimo, i opet dobio najviše ocene. Za mene je to odlična pedagogija, a stvari koje sam naučio na masteru i danas često primenjujem i nisam ih zaboravio. U Beogradu to ipak, za sada, nije tako.

VIA BLOG: Šta je po Vašem mišljenju najvrednije iskustvo koje ste stekli tokom studija u inostranstvu?

Sve što sam prošao otkako sam se otisnuo u inostranstvo da studiram načinilo me je zrelijom osobom. Još onomad mi je otac poručio da kad nisam morao da služim vojsku, sačekala me je Ženeva. Ne znam da li je dobro poređenje, ali meni se, s vremena na vreme, upravo tako činilo.

Ono što mi je svakako ostalo još od vremena studija, a što sam radom u Srbiji i Švajcarskoj samo proširio, je upravo mreža ljudi.

Ja ne volim da govorim o ,,networkingu’’ jer to zvuči kao da provodite vreme s nekim jer očekujete materijalnu korist, ali ta reč se ovde često čuje, što takođe znači da vam nikada nije teško da nekome priđete i proćaskate uz čašu vina.

Ženeva je mali grad u kome svako svakog zna, naročito kada je reč o pravnicima koji se bave humanitarnim pravom, pa nekada možete da se osetite kao da se gušite. Ipak, svako ko je neko i nešto u oblasti kojom se bavim dolazi u Ženevu, a meni je to naravno bilo izuzetno korisno. Zato ponavljam da je važno izabrati grad i univerzitet koji su važni za temu kojom želite da se bavite.

VIA BLOG: Šta biste voleli da poklonite budućim studentima kao najvredniji savet ako se odluče da deo studija ili ceo program završe negde u inostranstvu?

Mislim da je konformizam često jak u grupicama studenata i svi imamo potrebu da se bavimo stvarima koje ne volimo i kažemo stvari koje ne mislimo kako bismo se uklopili. To je greška, takve sitnice ostaće vam u sećanju još godinama i nerviraćete se kad vam padnu na pamet. Ako, i kada, odete u inostranstvo da studirate, nemojte misliti da su studenti sa Zapada na bilo koji način bolji od vas, ili da morate da se uklapate u njihove navike i sistem razmišljanja ukoliko se ne slažete sa njima. Povrh svega, danas predajem i imam stotinak studenata iz raznih delova sveta – budite svesni da studenti iz Srbije po pravilu ostavljaju odličan utisak na svoje kolege u inostranstvu, pa će to biti slučaj i sa vama. Uvek će biti neprimerenih komentara – na njih nemojte da se obazirete. Nažalost, dolazimo iz društva i zajednice koje već decenijama imaju probleme kakve mnogi koji dolaze iz razvijenih, bogatih zemalja ne mogu ni da zamisle. Nemaju pojma kroz šta su naše porodice i mi sami prošli kad smo bili klinci. To nas ne činim slabijim, već naprotiv – ništa nam nije dato, moramo da se izborimo za svoje mesto, imamo prednost jer znamo da nam život ništa ne daje na tacni.

S druge strane, nemojte mnogo ni da se obazirete na neke od onih koje ostavljate u Srbiji, a koji često misle kako tamo negde u inostranstvu živite kao bubreg u loju. Da su mi dali franak za svaki put kada mi je neki drug iz osnovne škole ili dalji rođak koga dugo nisam video znalački poručio, ,,Lako je tebi kad si tamo u Švajcarskoj’’, danas bih bio bogat čovek, a opet bih se iznervirao idući put kad mi to kažu. Zato ni sami nemojte da pomislite da ste rešili sve probleme životu jer studirate u inostranstvu. Vi ste najbolje što imamo, idete jer želite da se bavite onim što volite, i niste kukavice koje napuštaju brod koji tone. Ostavićete dobar utisak gde god da odete, tako nam svima podižete rejting, a veze sa Srbijom nećete moći da se rešite sve i da vam je baš to želja, jer ćete uvek morati nekome da odete na svadbu, nekome u porodici će trebati novca, i tome slično. I gde god da odete, imajte na umu da imate gde da se vratite ako nešto krene naopako; zato samo hrabro, odlučno i naravno promišljeno napred, i uspećete u svojoj nameri.

Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama i stipendijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.

Administrator

Leave a comment

Please enter comment.
Please enter your name.
Please enter your email address.
Please enter a valid email address.