Verujem da nas nema puno iz Srbije koji imamo diplomu nekog litvanskog univerziteta, ako ne, moguće je da sam i jedina za sada. Posle završenih osnovnih studija na Odseku za žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odlučujem da nađem master program na nekom od evropskih univeziteta.
Svakako da Univerzitet Vytautas Magnus nije bio ciljani univerzitet koji sam htela da pohađam, kao ni Litvanija o kojoj jedva da sam nešto znala. Međutim nikad ne znamo šta može sutradan da se dogodi. Sa svojih 25 godina mogu da kažem da je ovo iskustvo jedno od najvrednijih koje sam do sada doživela.
Od samog početka studija meni su veću pažnju privlačili svi oni reklamni posteri po hodnicima fakulteta nego indeks što su mi gurnuli kroz šalter. Ne samo zbog dobrog umeća grafičkih dizajnera koji lepo udese taj propagandni materijal nasuprot formalnom, hladnom i ‚na Vi‘ izgledu indeksa, već zbog toga što sam videla gde će vrednost da prevagne. Edukaciju ću da dobijem i na Filozofskom i na nekom stranom univerzitetu, praksi, seminaru, kampu bez obzira na stručnost mentora i predavača.
Međutim, pravljenje japanskog karija i misu supe iz kesice, pisanje sopstvenog imena gruzijskim alfabetom, poređenje sujeverja različitih kultura, noćno kupanje u Pacifiku među svetlećim mikroorganizmima sigurno nisam mogla da doživim da sam ostala na maminoj veš mašini i redovnom nedeljnom ručku toplog doma.
Shvatila sam da moram da se nađem sama usred meni nepoznatog govornog područja, nasred organizacije sopstvenog budžeta, naspram fizionomije lica kakva nikad ranije nisam videla. Bilo mi je besprekorno jasno da ću na taj način ispomerati predviđene obrise granica svog znanja i da ću se vratiti sa iskustvom i znanjem kakvo niko nema na mom matičnom podneblju. Pritom ću ostaviti nešto što će se proširiti ko zna dokle na taj nezvanični ambasadorski način predstavljajući svoj region.
Noseći etiketu brucoša, nije se sve baš ovako kristalno raščlanilo u mom sistemu, ali sam osetila tu potrebu da bih stala pored nekog studenta iz Granade, bio lokalac ili ne, kako bih mu bila legitimna koleginica. Međutim, posle saznanja da mogu da dobijem neku finu stupendiju, da mogu čak i dva semestra da boravim tamo negde nikad bliže Africi na primer, ipak me je odbila činjenica da ću morati da polažem sve srpske ispite koje sam propustila tokom minulog perioda. Tako da ja zaključujem da bi mi najbolje bilo kada bih ja otišla negde na master studije van zemlje i kada ne bih ni od koga zavisila, i kada mi niko ne bi sudio i (ne) uvažavao ono što sam postigla.
Još pre toga, pre nego što ću završiti gimnaziju, stekla sam utisak da tokom studenskog života brucoši, apsolventi i svi oni između, imaju fantastične šanse da dosta, i to na duži period, proputuju svet. Prema mojoj računici ukombinovanom sa logikom ja sam podvukla crtu i videla da tu piše da je idealna prilika pre uručenja diplome i potom radnog ugovora, skroz pogodno iskoristiti boravak napolju jer tad neće biti ‚nemam dovoljno novca/slobodnih dana za tako nešto‘.
Da se ja ne bih kockala sa budućom karijerom, posložila sam strategiju na sledeći način – okušaću se u ‚Work & Travel‘ programu, iskoristiću možda i poslednju priliku u životu da odem u Sjedinjenje Države i to na pet meseci, zaradiću novac za master u x državi bez toga da mi neko sudi da li moje non-EU državljanstvo ispunjava ovaj ili onaj uslov kako bih se školovala, kako ne bih finansijski iscrpela kućni fond i kako bih konačno uživala u ukusima svog sna.
Posle povratka iz Amerike, samo su mi se stvorile zazubice i apetit još više otvorio da budem stranac i da objašnjavam svima redom da nisam iz Sirije i da dolazim iz iste zemlje kao i čuveni Đoković i da mnoge naučim da Tesla potiče baš sa tih nekih mojih prostora. Onda sam shvatila da moram da odlučim na kom polju bih ja to ‚majstorisala‘ kako bih suzila obim koji mi se nudi jer je zaista beskrajan. Tako sam svela sve na ključne reči ‚journalism‘, i ‚EU universities‘.
Ono što mi je najviše pomoglo je tvrdoglavo i neumorno guglanje i kreativnost na koje sve načine i preko kojih sve pretraživača i društvenih mreža mogu da ubodem željenu metu. Fejsbuk mi je ubedljivo najviše pomogao. Posle pretežnog ‚there is no financial support for non-EU citizens‘, delovalo je kao da mi se šanse smanjuju i izbor maltene briše. Mada ja nisam odustajala. Već sam zamislila sebe da ću slušati predavanja na engleskom i skajpovati sa mojima subotom kad odgledaju Slagalicu.
Nekako se među mali milion otvorenih tabova u mom pretraživaču našao i moj budući univerzitet. Prva stvar koja je učinila da mi lampica nad glavom zatreperi je da je program u Litvaniji. ‚Čoveče, ništa ne znam o toj zemlji sem da je jedan od tri baltičke, ali što da ne? Moglo bi skroz da bude uzbudljivo da odem negde bez ikakve predstave šta me čeka tamo i da sve istražujem na licu mesta.‘
Prva stavka koja mi je zadržala interesovanje je predviđeni program. Filozofija medija, Stvaranje usmene istorije, Data journalism su neki od predmeta koji su se meni učinili veoma inspirativnim. Zapravo ništa mi nije zvučalo suvoparno i neegzotično poput Uvoda u novinarstvo ili Novinarskih žanrova II koje sam već apsolvirala na osnovnim studijama u Novom Sadu.
Ono što me je definitvno kupilo je perfektna organizovanost sajta univerziteta i još bolja ažurnost zaposlenih u internacionalnoj kancelariji. Time što sam našla informacije od svih živih načina kako stići od aerodroma do studenstkog doma do toga koliko u proseku košta kutija jaja u Kaunasu. Posle nekoliko stotina puta preračunavanja da li ću moći finansijski da iznesem naredne dve godine i shvatajući svaki put da ne bih trošila nešto ekstremno više nego kod kuće – dajem se na milost i nemilost proceduri prijavljivanja na master studije Novinarstva i medijske industrije Vytautas Magnus univerziteta u Kaunasu u Litvaniji.
Na osnovu mog iskustva ja ne bih mogla da napravim kriterijum šta je to što može da se odradi levom rukom a uspe, ili šta zadaje najveće glavobolje što se tiče apliciranja na studije. Posle momenta saznanja da sam ‚upala‘ na program sve ono što me je iritiralo i kopkalo se jednostavno izgubilo. Tačnije, ništa nije tako strašno kao ta neizvesnost da li si prošao ili ne.
Nekome se možda čini da je priprema za polaganje sertifikata engleskog jezika najzahtevnija stavka, međutim ja sam zaista uživala u svojim pripremama za TOEFL. Svidelo mi se što je test koncipiran tako da se uči zaista o stvarima i situacijama koje su izvesne da će nas zadesiti tokom studija u inostranstvu. Stvarno je i prikupljeno je sa predavanja koja su se zaista odigrala i iz udžbenika koji su uistinu napisani.
Ja sam se odlučila za ovaj američki sertifikat jer mi priprema za prethodno položeni FCE British Council-a nije bila interesantna i svesna sam bila da bi spremanje CAE ispita oduzelo mnogo više vremena kog nisam imala. IELTS mi je se učinio kao prezahtevan i sa previše začkoljica tako da sam gledala samo kako da ga zaobiđem.
Odabrala sam da se što je duže moguće treniram i da budem što bolje pripremljena, tako da sam pokrila oko sedam meseci intenzivne posvećenosti TOEFL-u. Sećam se da mi je moja dugogodišnja profesorka rekla u jednom momentu da ni sa kim nije bila posvećena tako dugo ovom ispitu i da sam joj iscrpela sve testove i izvore provere znanja. Zahvaljujući njenom iskustvu, podršci, savetima, temeljnosti i na kraju driblanju, uspešno sam položila.
Mada posle napornog tempa samog polaganja videla sam da koliko god da sam se pripremala moje znanje se nije reflektovalo u stvarnom i realnom obliku. Stres, trema, pritisak, kratke i retke pauze, pričanje drugih kandidata u isto vreme su samo neki od faktora koji parazitski napadaju znanje. Ja bih rekla da je više od pola potrebnog za TOEFL koncentracija, snalažljivost i uigranost. Znanje je u drugom planu. Naravno da je neophodno, ali mislim da ne može da se pokaže u punom sjaju. Međutim, ne bi trebalo da se očajava jer se nije zablistalo u punoj snazi i jer nije postignut maksimalan broj poena. Najveći faktor da li će kandidat biti primljem na univerzitet je da li dovoljno motivisan da uđe u taj svet, da li se dopao onima koji biraju buduće studente i da ih je uverio da mu te studije nisu samo ulaznica tj. izgovor da se dočepa Evropske unije.
Sledeća stavka koja deluje kao nerešiva agonija na trnovitom putu isprepletanim šalterima, pečatima, uplatnicama i još 101 zavrzlamom je taj birokratski deo sređivanja dokumentacije. No, nije ni to tako traumatično kakvim se čini. Na početku jeste malo konfuzno poslagati sve termine, obratiti pažnju na sitna slova, pokupiti sve potpise, apostile, međutim sve se svodi na dobijanje uverenje o diplomiranju i spisku ocena, prevođenju uz potvrdu sudskog tumača, dovoljan broj kopija, odnošenje svega u sud kod apostila koji će sve to lepo zapečatiti najvećim žigom na svetu i sve to lepo skenirati i poslati svom, nadajmo se, budućem univerzitetu.
Potraga za smeštajem bi možda mogla da bude mučna, međutim ja sam eliminisala opciju življenja u stanu i kontaktiranja agencija za nekretnine, iznajmljivanja eventualne mačke u džaku, tako da sam se opredelila za stanovanje u studentskom domu. I iz ove vizure bih rekla da je to bila ‚pun pogodak‘ odluka i zlatan presek mojih studija. Domovi su uvek locirani nadomak fakulteta. Moj je pride bio u samom centru. I najbitnije od svega, zahvaljujući tome sam upoznala mnogo više ljudi htela-ne htela nego da sam živela sama ili sa recimo dva cimera u nekom apartmanu. Šta više, tu sam naučila kako se svi problemi rešavaju, kako je zapravo lako adaptirati se i kako je poželjno biti tolerantan.
Što se tiče ‚papirologije drugi deo‘ tj. viziranja, obzirom na to da litvanske ambasade više nema u Beogradu, ja sam morala to da obavim u Kaunasu u migracionoj kancelariji. Dobijanje boravišne dozvole samo po sebi nije strašno, pogotovo što su instrukcije kadra internacionalne kancelarije mog univerziteta toliko razrađene i uigrane da sam ja dobila sve sažvakano crno na belo od mape i smernica kako da dospem do policije gde ću sve odraditi, preko detaljnog opisa i podsetnika da obratim pažnju koje su mi dimenzije fotografije, da slučajno nisam izostavila neki prevod i sve što ide uz to. Sve bih glat završila da litvanski alfabet sadrži slovo Ć, koje se nalazi na kraju mog prezimena, međutim to je predstavilo veliki trn u oku litvanskoj birokratiji te sam iznova morala da ispunim dokumente. Iako mi je to u tom momentu delovalo nebulozno i bespotrebno, to je u stvari samo jedna od milion stvari koja mi je ukazala na to da su svuda administracije omražene, da svuda ljudi imaju primedbe i probleme i da nije tako samo kod nas i da rečenica ‚to može samo u Srbiji da se desi‘ je neopravdana i potiče od onih koji baš tako, nisu mrdnuli dalje iz svoje zemlje i sami sebi kače amove na slepoočnice.
Kao što rekoh, jako je teško dobiti bilo kakvu finansijsku podršku od vlade države gde se studira ili od samog univerziteta ako se ne dolazi iz neke od članica Evropske unije. Pogotovo je teško tako nešto postići ako se dolazi u zemlju sa kojom rodna država studenta nema uspostavljene ili čvrste međunarodne odnose, kao što je bio moj slučaj. Te ja nisam mogla da očekujem da će mi neko plaćati namirnice, mesto u domu i sve ostalo što mi je neophodno. Iskrena da budem, nisam pokušavala da odavde pokupim neka sredstva od Vlade Srbije, ili nekog drugog fonda, jer mi je to delovalo nedostižno. Međutim, ne mogu ništa da tvrdim jer nisam ni probala. Tako sam ja trošila ušteđevinu koju sam stekla radeći u Americi.
Što se tiče školarine na mom univerzitetu je bilo moguće besplatno školovanje, ali je to trebalo opravdati dobrim prosekom sa osnovnih studija. Onaj ko bi imao prosek 10.00 dobio bi zlatnu stipendiju, kandidat ispod desetke do 9.50 dobio bi srebrnu stipendiju i plaćao bi jednu godinu umesto dve. Dok bi svi oni ispod 9.50 imali pravo na bronzanu stipendiju i tako dobili gratis samo jedan semestar.
Mada čak i oni bez zlata imaju šansu da umanje svoju školarinu tako što imaju opciju da pišu molbu dekanu i da opravdaju svoju situaciju postignutom visokom srednjom ocenom na kraju semestra.
Ono što je meni ublažilo stres i bilo od najveće koristi je da sam ja praktično znala sve pre nego što ću sleteti u Vilnius. Kao što sam već pomenula, sajt mog univerziteta jer uređen sa mnogo truda i besprekorno pregledan i potkovan svim potrebnim informacijama. U slučaju nedoumica, tu je tim iz internacionalne kancelarije koji ne samo što je ažuran, strpljiv i posvećen, već i svestan svih konfuzija nas koji bi tek trebalo da stignemo i koji se trude da to eliminišu tako što razjašnjavaju sve.
Pored svega toga, ja sam uspela da dobijem i sve infomacije iz prve ruke od devojke koja je prethodne godine bila zlatna stipendistkinja. Njeno ime i prezima sam pronašla na sajtu i zatim na Fejsbuku i njena volja da mi sve približi mi je popunila sve rupe u mojim mozgalicama. Tako da je meni definitivno taj osećaj da već nekog praktično poznajem tamo zaista olakšao stvari.
Stvar koja me je kopkala bila je baš ta – kako ću pronaći dom i svoju sobu kad stignem u Kaunas. Međutim i to je uigrana stvar i ni za to nije bilo potrebe da se sekiram. Svaki internacionalni student dobija svog mentora ili tkz. study buddy-ja. Ono što dodatno poboljšava ulogu personalnog domaćina je da se uvek vodi računa da to bude neko ko će i studirati sa tom pridošlicom. Tako da sam ja bez ikakve muke došla do svog cilja. Sem toga što me je Karolis dočekao na autobuskoj stanici, pomogao mi da se prijavim na recepciji, kasnije da otvorim račun u banci, uvek je bio tu da mi se nađe za bilo koje drugo pitanje.
Da stvar bude još bolja on je bio i predsednik Erasmus Students Network-a (ESN) što znači da ga svi znaju i da on sve zna, tako da sam preko njega prebrzo upoznala mnogo ljudi. Takođe, ESN je veoma bio posvećen i organizovan tako da su stalno bili organizovani izleti, putovanja, žurke, humanitarne akcije, posete staračkog doma, gimnazija, svratišta za pse i mnoge druge aktivnost. Mene je sve to privlačilo i redovno sam bila deo tih događaja, i na taj način jako brzo i lako proširila svoj krug poznanstava.
Opet, u domu, pogotovo veličine kao što je moj bio, od devet spratova i kapaciteta za preko 250 studenata jako je teško izbeći, a ne zbližiti se sa nekim u kuhinji, u vešeraju, u lobiju ili na hodniku.
Ono što je meni bilo fascinanto i što daje smisao master studija na osnovu mojih rezona je to što je poenta da se primenjuje znanje i da se razmišlja, zaključuje i da se poentira na osnovu pročitane literature, pređašnjeg znanja, trenutne situacije u medijima i gorućim događajima. Nema štrebanja, nema pamćenja bespotrebnih infomacija koje ispare odmah po završetku ispita, jednostavno nema učenja u onom formalnom i konzervativnom obliku.
Moji prijatelji iz Srbije mi nisu verovali, ili su se smejali, kada bih im opisivala svoje ispite. Ja nijedan ispit nisam imala na fakultetu. Nijedan ispit nisam pisala hemijskom olovkom na papiru. Ni na jednom ispitu nisam izvlačila pitanja, pisala koncept i onda usmeno odgovarala. Takav način rada je prošlost na mom univerzitetu. Zahvaljujući intranet platformi First Class, mi smo bili umreženi sa svim profesorima, studentima i zaposlenima na univerzitetu. Tu smo dobijali sva obaveštenja, svu literaturu. Nije bilo kopiranja skripti, pozajmljivanja knjiga, sveski. Svaki moj ispit je bio sklop i presek predispitnih aktivnosti i konačno esejskih radova za koje bismo imali rok ili zakazan termin kada ćemo dobiti temu i određen period za koji bi trebalo da završimo pisanje. Tako da je meni bila najnormalnija stvar da polažem ispit iz svoje sobe ili bilo kog drugog mesta gde imam konekciju na internet. Uvek smo mogli da koristimo literaturu koju smo dobili tokom semestra. Naravno da svako konstatuje – ‚Koja je poenta? Možeš da prepisuješ‘. Zaista mislite da bih položila ijedan predmet da sam prepisivala? Svrha svega je razmišljanje, logičko povezivanje i primena naučenog.
Većina mojih profesora su učinili mnogo za litvansko, kao i američko novinarstvo i medije. Pored toga što im je govor na engleskom jeziku odličan, ako ne i maternji, svi oni su ostvareni i kao iskusni predavači. Čak smo imali i gostujućeg profesora iz Finske koji nam je pričao da studenti na njegovom univerzitetu imaju predmet Snimanje dronom, ali bez ikakve pretencionznosti već otvarajući nam oči dokle edukativni sistem može da dogura.
Tako da studiranje u inostranstvu je usavršavanje na svakom planu koje počinje od početka kada se student upusti u to, a rekla bih da nikad ne prestaje. Jer nije kraj kada se dobije diploma, obuče toga i baci kapa uvis. Znanje, ljudi, svestranost, širina, drugačiji pogled na svet su ti koji ne mogu da iščeznu. I sama putovanja se ustale. Postajete gost prijateljima u njihovim zemljama, kao i oni u vašoj.
Najbitnije je samo držati se plana, verovati u to da je ostvarivo i ne odustajati i voditi se time da dragoceno iskustvo dolazi iza svih stresova i nesigurnosti.
Ono što bih ja podvukla kao nešto što bi trebalo čak uvesti kao obaveznu stvar je Erasmus iskustvo. Ja sam ga iskoristila i u obliku stručne prakse u Valensiji u Španiji i kao studentsku razmenu u Pragu u Češkoj. Ta šansa da se iskoristi 12 meseci da se bude negde drugde jedan semestar i dva puta da se ode na praksu ili provesti dva semestra negde, a tri meseca radeći praksu ili kako god već sam student želi, zaista je najvrednije iskustvo. I to će svaki student reći koji je bar jednom bio Erasmusovac.
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column width=“1/2″][vc_column_text]
Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.
[/vc_column_text][contact-form-7 id=“28″ title=“Contact form 1″][/vc_column][vc_column width=“1/2″][vc_single_image image=“3892″ img_size=“600×600″][/vc_column][/vc_row]
