Pasoš za budućnost: Kako akademska mobilnost menja živote i države

Već nam je bezbroj puta rečeno da živimo u svetu u kome smo na klik od bilo čega, i već dugo nam se ta mogućnost predstavlja kao nešto loše, a ne kao privilegija koja nam znato olakšava svakodnevnicu. U svetu koji iz dana u dan postaje sve povezaniji, studiranje u inostranstvu više nije samo avantura ili privilegija malobrojnih, već je i ono na samo klik od nas. Volimo da kažemo da je odlazak na školovanje u inostranstvo ključni faktor u oblikovanju nas, kao pojedinaca i društva u globalu. Ali, kako je do toga došlo? I zašto je akademska mobilnost važna ne samo za studnete, nego i za njihove matične države?

Kako je sve počelo?

Iako tako deluje, ideja o međunaronoj razmeni znanja nije moderna tvorevina, šta više ona je prisutna u civilizaciji još od antičkih vremena. U vreme antičke Grčke i Rima, mladi učenjaci su putovali na različite (tada poznate) krajeve sveta kako bi učili od najpoštovanijih filozofa i naučnika tog doba. Univerziteti poput Bolonje (1088), Oksofrda (1096), Pariza (1160), Kembridža (1209) i Padove (1222) brzo su postali centri međunarodnog obrazovanja, i to ostali do današnjeg dana. Srednjevekovi studenti su često putovali kroz Evropu, pohađajući nastavu na različitim univerzitetima u sklopu takozvane peregrinato academica. Prvi poznati student koji se upustio u studiranje u inostranstvu bio je Emo of Friesland, koji je još po osnivanju došao iz Holandije da studira na Oksfordu. (Lee, 2015)

Veliki preokret se događa u 20. veku, kada obrazovanje postaje ključni alat za jačanje međunarodnih odnosa. Nakon Drugog svetskog rata, kulturne i akademske razmene se prepoznaju kao sredstvo za izgradnju mira. Američki Fulbrajt program, osnovan 1946. godine, postavlja osnovu za moderne programe akademske mobilnosti, a kasnije ga prate programi poput Erasmus+ u Evropi i brojnih bilateralnih sporazuma širom sveta. (Exchange Mom, 2015)

Akademska mobilnost u Srbiji: Od odlaska na strane dvorove do modernih stipendija

I naša zemlja takođe prati trendove koje svako doba donosi, tako da i Srbija ima tradiciju slanja mladih na školovanje u inostranstvo još od 19. veka. Iz istorije znamo da su prosvetitelji poput Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića, iako još uvek neformalno, odlazili u inostranstvo kako bi prikupili materijal i stekli nova znanja koja će kasnije vratiti u Srbiju. A u doba reforeme obrazovanja Kneževine Srbije, knez Miloš Obrenović slao je stipendiste na školovanje u Nemačku, Francusku i Rusiju, prepoznajući da će se školovani pojedinci vratiti sa znanjem koje će osnažiti razvoj zemlje.

Tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, mnogi srpski studenti su odlazili u Beč, Berlin i Pariz, gde su sticali obrazovanje iz oblasti prava, medicine, tehničkih nauka, književnosti i umetnosti. (Andrić, BBC, 2021) Među njima su bili i budući velikani poput Milutina Milankovića, koji je na bečkom Tehničkom univerzitetu stekao inženjersko obrazovanje i kasnije razvio teoriju ledenih doba, kao i Mihajlo Pupin, koji je nakon školovanja na Univerzitetu Kolumbija postao jedan od najznačajnijih naučnika u oblasti elektrotehnike. Ivo Andrić, koji je studirao istoriju u Beču i Krakovu, svoje obrazovanje je pretočio u književna dela koja su mu donela Nobelovu nagradu. Takođe, Nadežda Petrović, jedna od najznačajnijih srpskih slikarki, školovala se u Minhenu, gde je razvila svoj prepoznatljiv ekspresionistički stil, dok je Ivan Meštrović, koji je studirao u Beču, postao jedan od najpriznatijih jugoslovenskih vajara čiji su radovi izlagani širom sveta.

Tokom 20. veka, Jugoslavija je aktivno podsticala akademsku mobilnost kroz stipendije i razmene, posebno sa nesvrstanim zemljama. Univerziteti su potpisivali sporazume sa brojnim institucijama širom sveta, a mnogi studenti su odlazili na studije u Sovjetski Savez, Kinu, SAD i Zapadnu Evropu. Tako je Milojko Vucelić, nakon školovanja u Nemačkoj i SAD-u, postao jedan od ključnih inženjera u NASA-inom programu Apollo, dok je Jasmina Vujić, nakon studija u Beogradu i doktorata u SAD-u, postala prva žena dekan na Odeljenju za nuklearni inženjering Univerziteta Berkli. U oblasti umetnosti, Marina Abramović, svetski priznata performerka, studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, ali je svoje školovanje nastavila u Amsterdamu, gde je započela međunarodnu karijeru. Emir Kusturica, poznati filmski režiser, studirao je na Akademiji za pozorište i film u Pragu (FAMU), gde je stekao temelje svog autorskog izraza, a kasnije osvojio dve Zlatne palme u Kanu i brojne međunarodne nagrade. Ovaj trend se nastavio i nakon raspada Jugoslavije, kada su međunarodni programi postali ključno sredstvo za akademsku mobilnosti srpskih studenata, a čemu mi svedočimo i danas.

Danas, programi poput Erasmus+, CEEPUS, DAAD, bilateralni sporazumi sa državama poput Kine, Norveške i SAD-a, kao i univerzitetske i državne stipendije širom sveta omogućavaju studentima iz Srbije da steknu iskustvo studiranja u gotovo bilo kojoj zemlji sveta. Pored ovih programa, privatne stipendije i inicijative poput Fonda za mlade talente i programa Svet u Srbiji dodatno podstiču akademsku mobilnost iz i u našoj zemlji.

Više od diplome: Kako me je studiranje u inostranstvu promenilo?

Studiranje u inostranstvu ne znači samo dobijanje diplome nekog prestižnog univerziteta. To je zapravo iskustvo koje menja način razmišljanja i podstiče razvoj životnih veština, poput prilagodljivosti, multikulturalnosti i kritičkog mišljenja.

Moj san da se školujem u inostranstvu počeo je još u osnovnoj školi. Iako tada nisam imala pojma da li je to uopšte ostvarivo, a i često čujemo da je školovanje van zemlje privilegija onih koji imaju bogate roditelje. Taj strah i nezrelost su me, donekle, sprečili da ostvarim svoj cilj ranije, pa sam svoje odluke o obrazovanju u inostranstvu stalno odlagala, sve do trenutka kada sam krenula na master studije.
21. septembra 2023. godine, napokon sam otišla u Italiju, na Univerzitet u Padovi. I od tog dana ne prestajem da se pitam: „Zašto nisam ovo uradila ranije?“ Nije da je obrazovanje koje sam stekla u Srbiji bilo loše – naprotiv, upravo ono mi je omogućilo da budem tu gde jesam danas. Da nisam imala osnovu, verovatno ne bih ni uspela da dobijem stipendiju koja mi je omogućila odlazak. Takođe, moj visok prosek na Padovi samo potvrđuje da sam izabrala pravi put. Međutim, ocene nisu sve. Čak i kada su na prvom mestu, obrazovanje u inostranstvu nudi mnogo više od akademskih uspeha. To je iskustvo koje te oblikuje kao osobu. Odlaziš kao jedna, a vraćaš se kao potpuno drugačija osoba – bogatija za nova prijateljstva, kulturu, jezik, putovanja, pa čak i za još jedan dom.

Svaki put kada se vratim u Srbiju, svi mi govore da “mi Italija lepo stoji”. I, zaista, i sama primećujem promene – sazrela sam, postala sam samostalnija, otvorenija. Naravno, ne želim da romantizujem ceo proces. Da, bilo je mnogo stresa – od čekanja mejla koji potvrđuje prijem, isčekivanja stipendije, traženja stana, straha da neću naći prijatelje, ispitnih rokova, do pitanja šta će biti posle diplomiranja. Ali, kada uporedim sve to, moja lista „za“ i „protiv“ jasno pokazuje da ima mnogo više razloga da se upustite u ovu avanturu. I da, stres i strah neizbežni, ali su i ključni za dinamiku života.

Zašto je akademska mobilnost važna za državu?

Iako svi mi prvo gledamo akademsku mobilnost kroz prizmu individualnog uspeha, neminovno je da su njeni efekti mnogo širi. Države koje podstiču akademsku mobilnost svojih studenata stvaraju ljude sa globalnim perspektivama, sposobne da donesu nova znanja, inovacije, ekonomski rast i bolje međunarodne odnose nazad u matičnu državu. “Povratnici” često donose ne samo znanje, već i nove poslovne ideje, kontakte i drugačiji pristu problemima, što može da unapredi čitavo društvo.

Primeri uspešnih povrtanika iz inostranstva su brojni i obuhvataju naučnike, preduzetnike, umetnike… Nikola Tesla i Mihajlo Pupin su možda najpoznatiji primeri kako internacionalo obrazovanje može doprineti globalnom i nacionalnom razvoju. Dok se u savremenom kontekstu, mnogi mladi koji su studirali u inostranstvu vraćaju u Srbiju i pokreću vrlo inovativne i kreativne startape, rade u mešunarodnim organizacijama ili doprinose akademskoj zajednici.

Budućnost akademske mobilnosti

U eri digitalizacije, internacionalizacija obrazovanja dobija sasvim nove dimezije. Online kursevi i hibridni programi omogućavaju sticanje međunarodnog obrazovanja i bez fizičkog odlaska u inostranstvo. Ipak, iskustvo boravka u drugoj zemlji ostaje nezamenjivo – kako za lični, tako i za profesionalni razvoj.

UNESCO predviđa da će se broj međunarodnih studenata do 2030. godine povećati na preko 8 miliona, što znači da će mobilnost postati još važniji deo obrazovnog sistema. (Wikipedia, 2023)

Akademska mobilnost nije samo lični izbor, već i strateški potez jedne države ka boljoj budućnosti. Kroz ulaganje u obrazovanje i međunarodne razmene, ne samo da oblikujemo kvalitenije pojedince, već gradimo i snažnije društvo. Zato, studiranje u inostaranstvu predstavlja pasoš za budućnost i ličnu i naconalnu. I zato, ako ste ikada razmišljali o studiranju u inostranstvu, moj savet je – ne čekajte. Pokušajte, bez obzira na sve prepreke, jer to što ćete postati na tom putu neće biti samo akademski, već životni uspeh.

Autorka: Mia Protić – Studentkinja master studija Univerziteta u Padovi

Literatura: