[vc_row][vc_column][vc_column_text]
Marija Krstić Draško nam priča o studijama na Univerzitetu u Bolonji. Bilo je izazovno, intenzivno ali je zaista vredelo proći kroz to životno iskustvo. Marija vam piše i o donošenju odluke da se krene na studije u inostranstvo, i šta to podrazumeva: kako se ceo život spakuje u dva kofera i kako dom ne mora biti samo na jednom mestu. Takođe, iz njenog iskustva saznajete i da je ona sama finansirala prvu godinu studija, ali je za drugu godinu dobila punu stipendiju kao i novčanu naknadu od Bolonjskog Univerziteta za izuzetnost na studijama. Trenutno živi u Regensburgu, u Nemačkoj, sa mužem i mačkom. Piše honorarno projekte za druge nevladine organizacije kojima su u fokusu ljudska i manjinska prava i etnički odnosi.
VIA BLOG: Recite nam nešto o sebi.
Rođena sam i odrasla u Beogradu. Tokom srednje škole su me zanimale društvene nauke i jezici, te sam razmišljala da upišem ili Filozofski ili Filološki fakultet. Na kraju sam se ipak odlučila da upišem sociologiju jer sam želela da se bavim izučavanjem različitih kultura, subkultura i društvenih pokreta.
Išla sam u gimnaziju “Sveti Sava”, koja je bila najbliža mojoj kući. Želela sam da upišem Filološku gimnaziju jer su mi jezici dobro išli i volela sam ih, ali, na nagovor roditelja, upisala sam opštu gimnaziju i to prirodni smer. Potom sam upisala sociologiju na Filozofskom fakultetu.
VIA BlLOG: Kako se rodila ideja o studijama u inostranstvu?
Ideja o studijama u inostranstvu se javila pola godine pre nego što sam diplomirala. Interesantno je da tokom studija nisam pomišljala da odem u inostranstvo. Volela sam svoj život u Beogradu i, mada sam volela da putujem, nije me privlačilo da odem negde na duže vreme. Sve se to promenilo kada sam posetila mog rođaka u Rimu dok je tamo bio na studijama. Dopalo mi se kako on tamo živi, pa sam tako i sama počela intenzivno da razmišljam o studijama u inostranstvu.
Pripremala sam se 6 meseci, što je uključivalo i traženje programa, polaganje engleskog i italijanskog jezika za sertifikat, prikupljanje dokumentacije i apliciranje.
VIA BLOG: Kako ste se odlučili za program budućih studija? Na koji način ste se informisali? Šta/Ko Vam je najviše pomoglo pri apliciranju i upisu studija u inostranstvu? Šta mislite da je bilo krucijalno za vašu odluku?
Sećam se da sam gledala razne Erazmus programe preko Interneta, ali sam sve bliže bila ideji da apliciram za studije u Italiji, jer sam već govorila italijanski jezik. Išla sam u Italijanski kulturni centar da se informišem o studijama u Italiji, I tako sam našla Master program “Interdicsiplinarne studije i istraživanje Jugoistočne Evrope”. Ispostavilo se da je taj program sadržao sve oblasti koje su mene zanimale – istoriju, politiku, antropologiju, jezike, a sve to vezano za naš region. Tokom osnovnih studija sociologije, uporedo sa subkulturama i društvenim pokretima, počeli su da me interesuju nacionalizam i etnički odnosi, pa tako i raspad bivše Jugoslavije. Sadržaj programa je na kraju bio odlučujući u mojoj odluci da studiram u Italiji.
Program je ipak bio na engleskom jeziku, što se za mene ispostavilo kao još bolje, jer sam tako ovladala akademskim pisanjem i čitanjem stručne literature na engleskom, a to mi je nakon studija veoma koristilo.
VIA BLOG: Koje procedure su Vam zadale najviše muke a šta biste izdvojili kao najlakše u procesu apliciranja?
Sećam se da je bilo stresno, pogotovo overavanje dokumenata u Prvom osnovnom sudu. Tamošnji službenici su napravili niz nekih grešaka, koje sam potom morala da ispravljam. Mislim da sam išla 4 puta u Sud. Potom su mi zamalo u Italijanskoj amabasadi odbili studentsku vizu zbog nekog administrativnog propusta. Bila je to prava agonija, jer sam mislila da na kraju neću ni otići na studije.
Olakšavajuća okolnost je bila odlična komunikacija sa administracijom na Univerzitetu u Bolonji. Oni su se zauzeli za mene da napokon dobijem vizu.
VIA BLOG: Na koji način ste se finansirali studije?
Sam Master program je nudio samo 7 stipendija i uslov je bio da se dokaže nezavidno materijalno stanje studenta. Ja nisam spadala u tu kategoriju, a već mi je bilo kasno da apliciram za neku drugu vrstu stipendije. U tom trenutku sam imala mogućnost da finansiram sebi prvu godinu studija.
Potom sam dobila Erazmus stipendiju, kao i novčanu nagradu od Bolonjskog Univerziteta za izuzetnost od kojih sam finansirala drugu godinu Mastera, koju sam kao italijanski student na razmeni provela u Istanbulu.
U Istanbulu sam takođe radila 5 meseci kao asistent za međunarodnu saradnju na Univerzitetu Fatih.
VIA BLOG: Šta biste voleli da ste znali tada kada ste aplicirali a što bi Vam mnogo olakšalo ceo postupak?
Pa ništa posebno vezano za samu administraciju ili proces apliciranja. Birokratija je uvek bila komplikovana i uvek će biti.
VIA BLOG: Kako ste pronašli svoj prvi smeštaj, prijatelje, mesta za izlaske, čitaonice…?
Smeštaj mi je našla mama, koja je tog leta igrom slučaja putovala sa prijateljima u Italiju, pa su tako svratiili do Forlija i našli mi stan. Ja sam samo insistirala da mi cimeri budu Italijani, kako bih mogla da vežbam italijanski. Živela sam sa tri Italijanke, koje su bile korektne cimerke, a sa jednom od njih sam razvila prijateljstvo. I dan-danas smo u kontaktu. Ostalo društvo sam stekla među kolegama sa klase i njihovim prijateljima. Sa 2/3 njih sam i dalje u manje ili više redovnom kontaktu. To su ljudi iz raznih zemalja – mahom iz Italije, ali i iz Irske, Ukrajine, Austrije, Amerike, kao i iz regiona.
Čitaonice, bioskope, barove i ostalo nije bilo teško naći. Živela sam u Forliju, malom gradu, u kojem se nalaze 4 fakulteta koja pripadaju Bolonjskom Univerzitetu. Među njima je bio i moj – Fakultet političkih nauka “Roberto Rufili”. Forli sam po sebi nije bio preterano zanimljiv grad, dakle, bio je dobar za štednju i učenje. Srećom, Bolonja je bila udaljena svega 50 minuta vozom, koji je saobraćao redovno, te sam skoro svaki drugi vikend išla tamo.
VIA BLOG: Opišite nam Univerzitet na kome ste studirali, slušaonice, sistem, profesore, program nastave, studentski dom/kantinu, aktivnosti… Sve što mislite da je relevantno za Vaš život i studiranje.
Sam kompleks Bolonjskog Univerziteta je prelep, barem onaj deo koji se nalazi u Bolonji.
Bolonjski Univerzitet je inače decentralizovan i, osim u gradu Bolonja, ima svoje ogranke u Forliju, Čezeni, Riminiju i Raveni.
Kao što sam gore navela, ja sam studirala u Forliju, gde su bila četiri fakulteta, pa se to baš i ne može nazvati kampusom. Imali smo svoju biblioteku i čitaonice, koje su bile male i imale su intimnu atmosferu. Meni se to lično dopadalo.
Slušaonice su bile takođe male, ali dobro opremljene. Konkretno na mom programu smo imali predavače iz cele Evrope, koji su držali predavanja između 2 nedelje i mesec dana. Dakle, uglavnom smo imali gostujuće predavače. Zbog tog ritma, naš program je bio veoma intenzivan. Dešavalo se da imamo predavanja iz istog predmenta svakog dana u toku dve nedelje, i da pritom za svaki dan moramo da pročitamo materijal, ili da spremimo prezentaciju ili da napišemo kraći esej. Sećam se da sam pred kraj prvog semestra bila na fakultetu od 9 ujutru do 7 uveče. Potom bih otišla u nabavku, kuvala sebi večeru i u 9 uveče nastavljala da se spremam za predavanja, koja smo imali sutradan.
Tokom studiranja smo smeli samo jednom da padnemo ispit. Ukoliko bismo pali i drugi put, izgubili bismo pravo da nastavimo program. Nisam želela da razmišljam o mogućnosti polaganja ispita iz drugog puta, te sam intenzivno učila i trudila se da ispunim sve svoje obaveze. Tome je išla u prilog i veoma stimulativna atmosfera moje klase, gde su svi isto tako ozbiljno shvatali učenje. Tu je bio još jedan bitan faktor. Kao polaznici datog programa bili smo u obavezi da treći semestar provedemo u jednoj od zemalja Jugoistočne Evrope, na jednom od Univerziteta, koji su bili članovi Konzorcijuma za program studija o Jugoistočnoj Evropi. Broj mesta na svakom od Univerziteta-članova Konzorcijuma je bio ograničen i kretao se uglavnom između 1 i 10. Postojala su dva uslova za prijem, a to su bili prosek ocena iz prethodne (prve) godine i motivaciono pismo. Mene je to prilično motivisalo da učim kako bih imala što bolji prosek. Zahvaljujući veoma visokom proseku, bila sam jedina sa mog fakulteta koja je dobila poziciju na Univerzitetu Marmara u Istanbulu, gde sam želela da nastavim svoje Master studije.
VIA BLOG: Šta je najveći izazov života i studija u inostranstvu?
Izazovi su brojni, ali savladivi.
Izazov je odvojiti se od sredine u kojoj ste se osećali zaštićeno i da odete negde gde apsolutno sve morate sami.
Izazovi su birokratija, koja je u svakoj zemlji komplikovana (ne samo kod nas), funkcionisanje javnog prevoza, savladavanje gradiva na stranom jeziku (ta prepreka se iznenađujuće brzo prevaziđe), prilagođavanje drugačijem sistemu rada/učenja, privikavanje na drugačiji mentalitet i način života, drugačiju hranu, negde i na drugačiju kulturu. Međutim, kako koji izazov savladate (a sve je savladivo), osećate se snažnije, samouverenije i ponosnije na sebe.
VIA BLOG: Koje su glavne razlike života i studiranja između mesta iz koga dolazite i mesta gde ste studirali?
Moja klasa na Master programu u Italiji je brojala svega 40 studenata, što je bila mnogo intimnija atmosfera za rad za razliku od mojih osnovnih studija u Beogradu, gde je nekad znalo da nas bude i po 100 na predavanju. Pritom, nas 40 je zajedno pohađalo svega 2-3 predmeta, a ostalo su bili izborni predmeti, tako da nas je na predavanjima uglavnom bilo maksimum 20.
To je fina atmosfera za rad, u kojoj svako može da dođe do izražaja. Svaki profesor nas je znao po imenu, a svako od nas je i danas ostao sa nekim od profesora u kontaktu u zavisnosti od polja kojim se trenutno bavi.
Predavanja nisu bila klasična, već su više bila nalik diskusijama, što je bila razlika u odnosu na moje studije u Beogradu. Od nas se tražilo da dođemo spremni na predavanje, tako što ćemo pre predavanja pročitati zadata poglavlja. Rezultat toga je da ste konstantno posvećeni materiji, a ne samo dok traju predavanja.
VIA BLOG: Šta je po Vašem mišljenju najvrednije iskustvo koje ste stekli tokom studija u inostranstvu?
Kada pogledam unazad i vidim šta sam sve postigla i videla, nekako se osećam ponosno jer sam sve to prošla sama kroz sopstveni rad i snalaženje.
Stekla sam mnogo prijatelja iz inostranstva, puno sam putovala, upoznala sam dve države do tančina i iz iskustva znam kako izgleda život negde drugde.
Naučila sam kako da spakujem ceo svoj život u samo jedan kofer i napustim jedno mesto bez mnogo nostalgije i emocija i preselim se na neko drugo mesto kojem se prilagodim relativno brzo i bez mnogo stresa. “Problem” je što kad jednom iskusite život u inostranstvu, pogotovo kao student, neće vas više držati mesto. Stalno ćete gledati kako ponovo da odete negde. Ja sam se posle studija dva puta vraćala u Beograd “za stalno”, i evo opet sam u inostranstvu. Jednostavno prihvatite činjenicu da “dom” nije statična kategorija i da može da se stvori na skoro svakom mestu, ali i da možete u isto vreme imati više od jednog doma.
VIA BLOG: Šta biste voleli da poklonite budućim studentima kao najvredniji savet ako se odluče da deo studija ili ceo program završe negde u inostranstvu?
Odaberite program koji vas zaista interesuje i za koji mislite da će vas osposobiti da budete stručnjaci u oblasti kojom želite da se bavite u budućnosti.
U inostranstvu su studijski programi ne nužno ali često bolji nego u Srbiji.
Odaberite program na engleskom jeziku jer je engleski danas lingua franca, i sa znanjem engleskog ćete moći da radite skoro bilo gde u svetu. Takođe, krenite da učite jezik zemlje u kojoj planirate da studirate. Osećaćete se integrisanije i bolje ćete se snalaziti sa birokratskim zavrzlamama. Ukoliko ne budete imali mesto u nekom studentskom domu, probajte da nađete cimere koji su državljani zemlje u koju ste se doselili. Na taj način ćete još bolje savladati strani jezik, naučiti mnogo o mentalitetu i kulturi date zemlje, i možda steći još prijatelja preko svojih cimera. Tako ćete možda postati deo lokalnog kružoka prijatelja, a to će vam biti siguran dokaz da ste se integrisali.
Što se tiče pronalaženja odgovarajućeg programa i procesa apliciranja, čitajte forume, blogove, pričajte sa ljudima koji su već kroz sve to prošli, raspitajte se po kulturnim centrima ili dajte poverenje agencijama koje se stručne bave studijama u inostranstvu, kakva je danas Via Academica. Kada sam ja aplicirala nisam imala tu mogućnost, možete sebi uštedeti mnogo vremena i živaca.
Kada jednom odaberete program, pročitajte pažljivo šta se od vas traži da biste aplicirali. Obavezno stupite u kontakt sa administracijom Univerziteta na koji želite da se upišete. Ako vam ne odgovore na mail, zovite ih telefonom. Uvek budite maksimalno uporni da biste došli do informacija koje su vam potrebne.
Savetujem vam odlazak na studije u inostranstvo samo ukoliko se ne bojite novih izazova, otvoreni ste za promene i posvećeni svome cilju. Mnogo toga ćete morati da uložite (ne samo finansijski) da biste otišli na studije u inostranstvo i ne želite da se razočarate. Dakle, detaljno se o svemu informišite, ali budite spremni i na zrno iznenađenja kada stignete na željenu destinaciju, ali u tome je i sva draž studiranja i života na mestu koje do tada niste poznavali.
Srećno!
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column width=“1/2″][vc_column_text]
Ukoliko imate pitanja vezana za studiranje u inostranstvu, kontaktirajte nas popunjavanje besplatnog upita ispod i odgovorićemo vam u najkraćem mogućem roku.
[/vc_column_text][contact-form-7 id=“28″ title=“Contact form 1″][/vc_column][vc_column width=“1/2″][/vc_column][/vc_row]
