Avanturistički put do samopouzdanja – srednjoškolska razmena u Americi

Aninu priču o srednjoškolskoj razmeni možete pratiti i na našem You Tube kanalu, a prvi deo pogledajte ovde.

Nisam upoznala ni jednog profesora koji se nije zabrinuo kada bi neko od njegovih đaka loše uradio test. Njihova odgovornost je bila da nas zainteresuju za materiju i nauče do nekog zadovoljavajućeg nivoa, gde svako ko je hteo da bude najbolji morao je nešto malo i svog truda da uloži.

Zovem se Ana Lazarević i rođena sam u Beogradu, gde sam i odrasla. Do polaska u srednju školu živela sam u predgrađu, naselje Sremčca, a potom se preselila na Banovo brdo, po polasku u XIV gimnaziju, na Vračaru. Gimnaziju sam pohadjala 3 godine pre nego što sam roditelje ubedila da me pošalju u Ameriku, na završnu godinu.

Bilo je to jedno sasvim obično popodne. Dok sam izlazila sa drugarima sa časa neko mi je u dvorištu samo prosledio flajer. Od njega je sve počelo. Čim sam došla kući, rekla sam roditeljima da želim da idem i da što pre moramo da započnemo proces. Ja sam bila ta koja je ideju plasirala roditeljima i pogurala ih da odemo na razgovor. Za mene je to bila jedinstvena prilika da upoznam drugi svet, u koji sam na kratko, 2 godine pre toga, imala prilike da zavirim. Takođe, moj ujak živi u Americi, i tamo sam imala prilike da odem i provedem jedan letnji raspust posle 7. razreda osnovne škole. Za avanturistu poput mene, to je bio jedan veoma uzbudljiv i interesantan raspust gde sam možda već tada sebi zacrtala da jednog dana opet dođem u taj deo sveta na duži period.

Dakle, kažu tajming je čudesan, i ja mogu da potvrdim da sam se našla u pravo vreme, na pravom mestu kada sam dobila flajer koji me je pokrenuo da ostvarim nešto što sam možda podsvesno zacrtala. Proces nije bio naporan i komplikovan, ali je najteži deo za mene bio poziv porodice i upoznavanje preko telefona. Pre toga smo razmenili par e-mailova i slika, ali telefonski poziv je bio nešto što je po pravilima trebalo da se odradi pre odlaska. Sećam se da sam bila veoma nervozna i uzbudjena. Pisala sam govor par dana i zamišljala kako će ta interakcija preko telefona teći; Govor sam navežbala do perfekcije! Imala sam papir ispred sebe sa svim što sam želela da kažem, kao i odgovore na pitanja koja su mogli da mi postave. Dakle, sve sam isplanirala. Ring, ring, javio se jedan od roditelja i sve je teklo po planu. Onda se istom razgovoru priključio i drugi roditelj sa komentarima i pitanjima, gde sam ja zaboravila sve što sam spremila. Odlučila sam da se ne osvrćem više na beleške. Pitanja se više i ne sećam, jer je to bilo davne 2005. godine, ali se dobro sećam da su ostavili vrlo prijatan utisak na mene. Tada sam shvatila, ili potvrdila, da je moja odluka bila pravi potez.


Glavni razlog zbog koga sam izabrala Kaliforniju je moj ujak koji i danas živi tamo, ali i zbog moje posete nekoliko godina pre toga. Ta država je bila najskuplja od svih ponudjenih država Amerike, ali nisam se pokajala ni jednog trenutka. U tih godinu dana boravka u Kaliforniji ujaka sam videla svega dva puta. Sećam se da mi je lokalna kordinatorka, koju sam takođe videla na početku i na kraju mog boravka, savetovala da u prvih dva meseca ne pričam puno sa ujakom i sa svojima već da se skoncentrisem na učenje i usavršavanje engleskog jezika. Svrha mog odlaska bila je da upoznam kulturu, tradiciju i način života koji su vodili tipični Amerikanci. Da se sa njima upoznam i postanem deo porodice, samim tim i da mi oni dočaraju Ameriku iz njihovog ugla.

Bila je sredina avgusta kada sam odletela za San Francisko, gde me je dočekala šestočlana porodica sa velikim natpisom “Welcome Ana” i balonima. Bio je to momenat kada sam u isto vreme bila i prestravljena i vrlo uzbuđena da upoznam strance koji su me dočekali na ovako divan način i spremali se da postanu moja nova porodica, na neko vreme.

Moje prvo oduševljenje se dogodilo još u kolima na putu do kuće. Bila je to malo duža vožnja, kako je aerodrom 80 km od gradića u kome smo živeli, i samim tim smo imali dosta vremena za razgovor. Tada sam shvatila koliko dobro baratam engleskim jezikom, pošto je do tada sve bila simulacija na časovima u školi. Dakle, kada se nađete sa ljudima koji ne pričaju vaš maternji jezik, jedino vam preostaje da se izrazite kako znate i umete na njihovom jeziku. Već posle nekoliko rečenica sam shvatila da mi uopšte ne ide loše, i da može biti samo bolje. Oni su mi pomagali tako da sam učla neverovatnom brzinom. Mislim da sam posle nekoliko nedelja boravka i komunikacije samo na engleskom naučila više nego svih onih godina naprednih kurseva u školi u Beogradu. Čak se sećam komentara moje mame posle nekog vremena, “Pa ti si zaboravila srpski!” Nije baš tako bilo, ali kada učite da razmišljate na stranom jeziku, nije jednostavno da se brzo prebacite sa jednog na drugi jezik. Kada se malo uvežba, to kasnije postane spontano i lagano bez mnogo razmišljanja.

U školu Casa Grande sam se pojavila neposredno pred početak, i na moje veliko iznenađenje mogla sam da izaberem predmete za celu godinu. To je bilo nešto totalno novo i super, kako u Srbiji tako nešto, nažalost, ne postoji. Savetnik koji je bio zadužen za celu generaciju učenika me je vrlo ljubazno primio i pomogao u svemu sto se tiče pripreme, odabira predmeta i kasnije promene nekih predmeta. Mogu da kažem da je on taj koji mi je najviše pomogao u akademskom smislu, ne samo u srednjoj školi, nego i za ono sto sledi kasnije.

Koliko se sećam, imala sam svega 6 predmeta, što je bilo vrlo lagano za nas iz Evrope. Ne znam da mi je i jedan predmet predstavljao problem. Čak se i ne sećam da sam učila za bilo koji od testova više od par dana pre toga. Sistem je po meni bio savršen, gde smo najviše učili i vežbali na časovima. U nekim momentima, sećam se, osećala sam se kao neki genije. Pitala sam se da li profesor stvarno mora tako sporo da objašnjava materiju. Takav osećaj sam najviše imala na časovima matematike, gde su drugi tražili moju pomoć i asistenciju. Iskreno, posle XIV gimnazije i profesora koga sam imala, sve je delovalo kao boza. Ako školu niste voleli do tada, verujem da će vam ovo iskustvo promeniti mišljenje i dobićete dozu samopouzdanja, ako vam je ikada tako nešto nedostajalo. U mom  slučaju je to bilo tako što se tiče matematike, jer sam čak u jednom polugođu bila i nedovoljna iz istog predmeta u XIV gimnaziji, a u ovogm okruženju sam bila na totalno drugoj strani spektra.

Vrhunac mog zadovoljstva je bio kada sam saznala da postoji odbojkaški tim, kao i svi ostali sportovi kojima želite da se bavite, po sezonama. Dakle u jesen, ja sam se opredelila za odbojku, i kako sam i ranije nešto malo trenirala, izabrali su me za prvi tim. Iskreno, nisam imala pojma šta to znači i da ćemo imati treninge više puta nedeljno, putovati na utakmice i družiti se van treninga. Štaviše, bilo je vrlo popularno biti u jednom od Varsity timova, kako su ih zvali. Čak sam i na kraju sezone, potpuno neočekivano, dobila MVP (most valuable player) nagradu. Na proleće sam nastavila sa sportom i oprobala se u plivanju i atletici.

Sve u svemu, škola kao institucija je bila nesto totalno drugačije nego na šta sam navikla u Srbiji i profesori su bili više kao mentori i treneri, nego autoritet koga se bojimo, ne volimo i nerado razgovaramo o bilo čemu. Taj odnos učenika i profesora je bio mnogo zdraviji nego u našem školstvu. Vrata su im uvek bila otvorena, najbolji đaci su takodje imali ulogu asistenta profesora, i pomagali drugim učenicima. Bilo je to nešto što se jako poštovalo i vrednovalo u kasnijem školovanju. Takođe, svako od nas je mogao da se izrazi i u kreativnom smislu, pri tom ne mislim samo na likovnu umetnost, već i na sve ostale predmete. Sećam se projekata iz španskog gde smo u timu pravili kolaž, kuvali i prezentovali neku od meksičkih tradicija. Profesori su bili ti koji su motivisali učenike da što bolje nauče materiju, ne samo kroz testove i usmena odgovaranja, već i kroz timski rad i projekte.

Nisam upoznala ni jednog profesora koji se nije zabrinuo kada bi neko od njegovih đaka loše uradio test. Njihova odgovornost je bila da nas zainteresuju za materiju i nauče do nekog zadovoljavajućeg nivoa, gde svako ko je hteo da bude najbolji morao je nešto malo i svog truda da uloži.

Dakle, po završetku godine je bilo vrlo malo onih koji nisu položili neki predmet ili su morali da provedu leto učeći neki od predmeta. Bar ja nisam poznavla ni jednog. Pravila su takva da neki od sportista nisu ni mogli da igraju utakmice i da treniraju ako nisu imali dovoljno dobar prosek. Moralo se biti bar prosečno dobar u svemu ako želite da imate privilegiju da igrate za školu u bilo kom sportu.


Nešto čega nisam bila svesna, niti razmišljala o tome, pre nego što sam otišla je da većina učenika poslednje godine srednje škole vozi auto. Oni već sa 16 godina mogu da voze i većina juniora (učenici 3. godine) su mogli da se kreću slobodno. Za mene je to predstavljalo mali problem kako sam bila aktivna i kao sportista, tj. ostajala posle škole na treninzima. Bilo je logistički nezgodno uklopiti sve pošto nisam mogla peške da idem od škole do kuće, mada sam od host porodice imala punu podršku što se tiče svih mojih dodatnih aktivnosti, tako da su mi izašli u susret kad god je treblo da me negde odvezu i dovezu. Takođe sam se sa drugim igračicama dogovarala i vozila se školskim autobusom, kada je to bilo moguće. Ono sto hoću da kažem je da u poređenju sa ostalim vršnjacima, nisam bila baš tako slobodna što se tiče kretanja. Od svega toga mi je najteže palo vreme pauze za ručak koja je po meni bila predugačka. Zaboravila sam tačno koliko je to dugo bilo, ali mislim da je trajalo preko sat vremena. Za nekog ko nije mogao često da ide van škole na ručak, bilo mi je strašno dosadno, iako sam gledala da iskorstim to vreme za bilo kakav domaći i učenje. Škola je nekako bila pusta u to doba i većina učenika je bila mlađa, i sa njima nisam imala zajedničke predmete. Posle nekog vremena sam našla grupu ljudi koja mi je odgovarala,i sa njima sam provodila taj vremenski period.

Što se tiče bilo kakvog druženja van škole, više je to bilo u sklopu odbojke i sličnih sportskih aktivnosti, sa timom. Većinu svog slobodnog vremena sam provodila sa host porodicom, koji su se više nego potrudili da skoro svaki vikend bude dobro organizovan i avanturistički. Upravo sam njih zbog toga i izabrala, kada sam još pre polaska birala sa kojom porodicom želim da živim. Oni su se prestavili kao aktivni, sportski nastrojeni i kao avanturisti, što je mene privuklo. Drugih porodica se čak i ne sećam. Upravo je to razlog zbog čega su i oni mene prihvatili tako dobro. Znali su da će im dobro doći neko ko je aktivan i može da se uklopi sa njihovo troje dece. Za tih osam meseci, odnosno tridesetak vikenada, mislim da nije bilo par onih gde nismo imali nešto isplanirano. Osim odbojke i utakmica, do neke polovine novembra, vikendi sa prodicom su bili najzanimljiviji i najznačajniji deo mog iskustva. Vodili su me da upoznam što više delova regiona, pa čak i druge veće gradove u Americi kao sto su Njujork, Vašington, Sijetl. Ne samo što sam bila voljna da idem sa njima kud god su oni hteli da me vode, nego nisam želela ni da odem na matursko veče i ceremoniju koju je generacija priredila i organizovala. Osim toga, propustila sam i matursko veče u Srbiji sa XIV gimnazijom. I dan danas mi nije ni malo žao što sam se opredelila za putovanje i kvalitetno vreme sa host porodicom nego za ove ceremonije.

Tokom perioda u Americi sam postala i mnogo otvorenija, samostalnija i organizovanija. Osim toga moje samopouzdanje je poraslo, pogotovo u akademskom smilsu. To se čak i ogledalo u mojoj odluci da nastavim školovanje na lokalnom Junior College-u. Sećate se savetnika, sa početka priče koji je imao vrlo pozitivan i značajan uticaj na mene – upravo je on taj koji me je usmerio na ovu stranu gde sam ja na kraju i dobila High School diplomu. Dakle, ne samo što sam završila razred, nego sam radila dodatne testove kako bih dobila diplomu sa kojom sam nakon toga mogla da apliciram na lokalni koledž. Iako ja tada nisam ni znala da li stvarno želim i mogu da se vratim na još dve godine, ipak sam sve odradila u slučaju da se na to odlučim. Moje iskustvo je pokazalo da je bolje otvoriti sebi vrata svuda i onda se odlučiti za sledeći korak. To sam naučila tada i koristila u svim drugim aspektima života kako bi dostigla svoje ciljeve. 

Savet koji bih, danas, dala srednjoškolcima jeste da pažljivo izaberu mesto i porodicu. Postoji mnogo više informacija o destinacijama, školama i preko društvenih mreža se može i upoznati neko ko je odatle, tako da to treba iskoristiti. Sto se tiče odabira porodice, ja sam birala takvu da odgovara aktivnostima i mojim navikama. Kako sam ja bila aktivna i konstantno u pokretu, meni su oni odgovarali. Nekome bi možda smetalo što su sva deca iz porodice bila dosta mlađa od mene, mada je meni to bilo vrlo lepo, i osećala sam se kao uzor. Ovo iskustvo me je naučilo nešto vrlo značajno, i dan danas olaksava moje postojanje, a to je da budem svoja, odnosno da me nije briga sta ce ko da pomisli. Kultura u kojoj sam se našla, škola i njihov sistem edukacije, kao i porodica sa kojom sam živela su me svi zajedno naučili da nije sramota biti ono što jesi. Slobodno reći, voleti i pokazati se u svetlu u kome želite da vas drugi vide, je sasvim ok. Nekada nas društvo navede da se ponašamo drugačije, u Srbiji često i protiv nekih svojih principa, ali na kraju  ne možemo ići protiv onoga što jesmo. Svakome ko želi sebe da upozna bolje, da proširi vidike i da se oproba u jednom sasvim drugačijem svetu, oseti kulturu i ljude, bih preporučila da iskoristi ovakvu priliku. I dan danas sam u vrlo dobrim odnosima sa porodicom, svi smo se izmenili, porasli i odrasli. Negujemo taj odnos, razmenjujemo iskustva i družimo se kad god postoji prilika za tako nešto, gde nam društvene mreže još i olakšavaju ovaj proces.

Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.

high school exchange program USA international Experience via academica
Administrator

Leave a comment

Please enter comment.
Please enter your name.
Please enter your email address.
Please enter a valid email address.