Zašto su srednjoškolske razmene životna investicija?

Polugodište ili dva u inostranstvu kao vidikovac budućnosti

 

Zašto su brojniji mladi studenti nego srednjoškolci ili gimnazijalci koji se odlučuju da provedu neki period školovanja u inostranstvu, ako ne i celokupan program? I zašto je tako kada srednjoškolci koji su se obrazovali van domaćih škola imaju mnogo više predispozicija za uspeh od brucoša ili njihovih starijih kolega?

Iako Via Academica pretežno pomaže maturantima ili apsolventima da ukrste interese i znanje sa univerzitetom prigodnim za njih u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama ili negde drugde u svetu, naša kompanija poklanja veliku pažnju i mlađima, koji još uvek ne studiraju, da nađu adekvatnu školu u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Danskoj, NorveškojIrskoj, Španiji, Italiji i SAD-u.

”Srednjoškolske razmene su investicije koje su momentalno isplative i traju tokom čitavog života. Vrednost može samo da im se uveća i neprikosnoveno su značajna podloga za dalje studiranje i stvaranje karijere.”

 

Via Academica ima tu čast da nosi titulu ekskluzivnog partnera internacionalne kompanije International Experience (iE), koja već skoro 20 godina šalje srednjoškolce širom sveta da provedu deo školovanja u inostranstvu. Ono što Via Academicu izdvaja je direktna saradnja sa iE i olakšana procedura prijave, odabira i odlaska učenika sa prostora Zapadnog Balkana – Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Albanije na srednjoškolsku razmenu.

Pored toga što je kroz program Intenational Experienca prošlo više od 10.000 učenika sa svih strana sveta, višegodišnjeg uspešnog rada, dela kadra koji je već 40 godina u organizaciji međunarodnih razmena po srednjim školama, i sami osnivači, braća Tomas i Kevin Gilner su prošli kroz isti program u SAD-u pre 35 godina. S obzirom na to su vlasnici ove neprofitne organizacije iz Lohmara blizu Kelna, osetili na svojoj koži kako je odvojiti se prvi put od svega i svih i to na drugom kontinentu, u drugoj porodici, okruženi drugim jezikom, mogu najbolje da razumeju šta je potrebno njihovoj ciljnoj grupi.

Razlozi koji sprečavaju mlade da iskuse školovanje negde van granica svoje matične zemlje su uglavnom nesvesnost koje su to sve dragocene prednosti tokom i posle boravka u inostranstvu. Druga kočnica je strah da se neće snaći, nostalgija ili uplašenost roditelja da su im deca isuviše mlada za takvu avanturu. Česte izjave učenika po povratku kući da bi voleli da se razmene uvedu kao obavezan deo školovanja su vrlo jasna obrazloženja značaja boravka van domovine.

Ono što umanjuje svaki rizik od nesnalaženja u novom okruženju su detaljna prijava, selekcija, intervjui koji ispituju karakter kandidata, vladanje, želju za razmenom i socijalnu inteligenciju. Posle odabira stručnog tima, kristališe se da li je potencijalni kandidat i onaj pravi. Bitna stavka u ovom procesu je da nije neophodno da učenik ima besprekoran i najviši prosek ocena. Kandidati koji nemaju sve petice nemaju prostora da se obeshrabre i pomisle kako su im šanse manje. Celokupan profil učenika i utisak se uzima u obzir.

Sledeći korak koji uklanja zabrinost je upoznavanje sa porodicom koja je rada da bude domaćin. Ove porodice uglavnom imaju članove koji su i sami bili ugošćeni tokom svojih srednjoškolskih dana negde u inostranstvu, koji su željni da upoznaju drugu kulturu i podele svoju, koji imaju decu koju žele da nauče što pre koliko je intenacionalnost bitna. Pročitajte intervju koji je za naš blog pisala Ana Lazareviće o njenom iskustvu sa srednjoškolske razmene kao i koliko je uživala sa svojom izabranom porodicom u SAD-u.

 

 

International Experience izdiže bezbednost na prvom mestu, tako da pored zdravstvenog i putnog osiguranja, svaki učenik  ima zasebnu sobu za spavanje i učenje, deo grada u kom živi je bezbedan, ima redovne obroke i host porodicu na raspolaganju. Čak ukoliko ima dovoljno prostora, neke porodice se opredeljuju da ugoste i dva učenika različitih nacionalnosti.

Takođe, pored Via Academice koja je na raspolaganju za sva pitanja i pomoć i po odlasku i tokom boravka na razmeni, iE ima lokalnog koordinatora u svakom gradu gde su učenici na razmeni, koji su zaguženi za svaku vrstu pomoći. Pored toga, postoji telefonska linija koja je učenicima otvorena non-stop svaki dan zahvajujući kojoj mogu da razbistre nedoumice i dobiju pomoć u svakom momentu.

Ono što umanjuje svaku vrstu nedostajanja, strahovanja od neuklapanja su brojne vannastavne aktivnosti, različite sportske i umetničke sekcije i manjak mogućnosti da je učeniku ikad dosadno. Šta više, infiltriranost u novo okruženje kroz drugačiji obrazovni sistem, boravak u host porodici su najjači pomagači da se upozna kultura određene zemlje. Tako nešto nije moguće iskusiti iz hotelske sobe ili kože turiste sve i da je isti period boravka u pitanju.

 

 

Još jedna u nizu olakšica je orijentaciona nedelja koja se odvija neposredno pred početak programa i gde se novi učenici upoznaju sa svojim budućim drugovima iz razreda, profesorima, ali i onima koji su već prošli program razmene i od kojih mogu da čuju vrlo korisne savete. Takođe, roditelji i prošlih i budućih učenika su dobrodošli da prođu etapu adaptacije.

Posle stečenih svedočanstava i diploma životne škole, ovi učenici ne samo da se vraćaju kućama zreliji, tolerantniji, oslobođeni predrasuda i stereotipa, boljim znanjem stranih jezika, proširenih vidika, njima se svaka naredna vrata mnogo lakše otvaraju. Prijave za bilo koji fakultet ili apliciranje za posao će ih izdizati od konkurencije.

CENE

Učenici najčešće odlaze na jedno polugodište ili na celu godinu, međutim moguće je i da borave u inostranstvu i kraće – tokom jednog tromesečja, na osam ili šest nedelja. Sve cene su navedene u evrima.

Nemačka

Školska godina            7.500,00

Polugodište                 7.100,00

Tromesečje                  5.200,00

Osam nedelja              4.200,00

Šest nedelja                 3.000,00

Švajcarska

Školska godina            8.950,00

Polugodište                 8.450,00

Španija

Školska godina            8.500,00

Polugodište                 7,995,00

Austrija

Školska godina            7.100,00

Polugodište                6.695,00

Tromesečje                  5.250,00

Danska

Školska godina            9.950,00

Polugodište                 8.125,00

Irska

Školska godina (septembar – maj/jun)            10.859,00

Jedno i po polugodište (septembar – Uskrs)   10.505,00

Polugodište (januar – maj)                               7.538,00

Četiri meseca (septembar – Božić)                  6.580,00

Tri meseca (januar – Uskrs)                             5.886,00

SAD

Državne škole

Školska godina            8.345,00

Polugodište                 7.595,00

Privatne škole

Školska godina            7.495,00 + cena školarine

Polugodište                 6.745,00 + cena školarine

Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.

Srednjoškolska razmena u Americi Via Academica
Avanturistički put do samopouzdanja – srednjoškolska razmena u Americi

Aninu priču o srednjoškolskoj razmeni možete pratiti i na našem You Tube kanalu, a prvi deo pogledajte ovde.

Nisam upoznala ni jednog profesora koji se nije zabrinuo kada bi neko od njegovih đaka loše uradio test. Njihova odgovornost je bila da nas zainteresuju za materiju i nauče do nekog zadovoljavajućeg nivoa, gde svako ko je hteo da bude najbolji morao je nešto malo i svog truda da uloži.

Zovem se Ana Lazarević i rođena sam u Beogradu, gde sam i odrasla. Do polaska u srednju školu živela sam u predgrađu, naselje Sremčca, a potom se preselila na Banovo brdo, po polasku u XIV gimnaziju, na Vračaru. Gimnaziju sam pohadjala 3 godine pre nego što sam roditelje ubedila da me pošalju u Ameriku, na završnu godinu.

Bilo je to jedno sasvim obično popodne. Dok sam izlazila sa drugarima sa časa neko mi je u dvorištu samo prosledio flajer. Od njega je sve počelo. Čim sam došla kući, rekla sam roditeljima da želim da idem i da što pre moramo da započnemo proces. Ja sam bila ta koja je ideju plasirala roditeljima i pogurala ih da odemo na razgovor. Za mene je to bila jedinstvena prilika da upoznam drugi svet, u koji sam na kratko, 2 godine pre toga, imala prilike da zavirim. Takođe, moj ujak živi u Americi, i tamo sam imala prilike da odem i provedem jedan letnji raspust posle 7. razreda osnovne škole. Za avanturistu poput mene, to je bio jedan veoma uzbudljiv i interesantan raspust gde sam možda već tada sebi zacrtala da jednog dana opet dođem u taj deo sveta na duži period.

Dakle, kažu tajming je čudesan, i ja mogu da potvrdim da sam se našla u pravo vreme, na pravom mestu kada sam dobila flajer koji me je pokrenuo da ostvarim nešto što sam možda podsvesno zacrtala. Proces nije bio naporan i komplikovan, ali je najteži deo za mene bio poziv porodice i upoznavanje preko telefona. Pre toga smo razmenili par e-mailova i slika, ali telefonski poziv je bio nešto što je po pravilima trebalo da se odradi pre odlaska. Sećam se da sam bila veoma nervozna i uzbudjena. Pisala sam govor par dana i zamišljala kako će ta interakcija preko telefona teći; Govor sam navežbala do perfekcije! Imala sam papir ispred sebe sa svim što sam želela da kažem, kao i odgovore na pitanja koja su mogli da mi postave. Dakle, sve sam isplanirala. Ring, ring, javio se jedan od roditelja i sve je teklo po planu. Onda se istom razgovoru priključio i drugi roditelj sa komentarima i pitanjima, gde sam ja zaboravila sve što sam spremila. Odlučila sam da se ne osvrćem više na beleške. Pitanja se više i ne sećam, jer je to bilo davne 2005. godine, ali se dobro sećam da su ostavili vrlo prijatan utisak na mene. Tada sam shvatila, ili potvrdila, da je moja odluka bila pravi potez.


Glavni razlog zbog koga sam izabrala Kaliforniju je moj ujak koji i danas živi tamo, ali i zbog moje posete nekoliko godina pre toga. Ta država je bila najskuplja od svih ponudjenih država Amerike, ali nisam se pokajala ni jednog trenutka. U tih godinu dana boravka u Kaliforniji ujaka sam videla svega dva puta. Sećam se da mi je lokalna kordinatorka, koju sam takođe videla na početku i na kraju mog boravka, savetovala da u prvih dva meseca ne pričam puno sa ujakom i sa svojima već da se skoncentrisem na učenje i usavršavanje engleskog jezika. Svrha mog odlaska bila je da upoznam kulturu, tradiciju i način života koji su vodili tipični Amerikanci. Da se sa njima upoznam i postanem deo porodice, samim tim i da mi oni dočaraju Ameriku iz njihovog ugla.

Bila je sredina avgusta kada sam odletela za San Francisko, gde me je dočekala šestočlana porodica sa velikim natpisom “Welcome Ana” i balonima. Bio je to momenat kada sam u isto vreme bila i prestravljena i vrlo uzbuđena da upoznam strance koji su me dočekali na ovako divan način i spremali se da postanu moja nova porodica, na neko vreme.

Moje prvo oduševljenje se dogodilo još u kolima na putu do kuće. Bila je to malo duža vožnja, kako je aerodrom 80 km od gradića u kome smo živeli, i samim tim smo imali dosta vremena za razgovor. Tada sam shvatila koliko dobro baratam engleskim jezikom, pošto je do tada sve bila simulacija na časovima u školi. Dakle, kada se nađete sa ljudima koji ne pričaju vaš maternji jezik, jedino vam preostaje da se izrazite kako znate i umete na njihovom jeziku. Već posle nekoliko rečenica sam shvatila da mi uopšte ne ide loše, i da može biti samo bolje. Oni su mi pomagali tako da sam učla neverovatnom brzinom. Mislim da sam posle nekoliko nedelja boravka i komunikacije samo na engleskom naučila više nego svih onih godina naprednih kurseva u školi u Beogradu. Čak se sećam komentara moje mame posle nekog vremena, “Pa ti si zaboravila srpski!” Nije baš tako bilo, ali kada učite da razmišljate na stranom jeziku, nije jednostavno da se brzo prebacite sa jednog na drugi jezik. Kada se malo uvežba, to kasnije postane spontano i lagano bez mnogo razmišljanja.

U školu Casa Grande sam se pojavila neposredno pred početak, i na moje veliko iznenađenje mogla sam da izaberem predmete za celu godinu. To je bilo nešto totalno novo i super, kako u Srbiji tako nešto, nažalost, ne postoji. Savetnik koji je bio zadužen za celu generaciju učenika me je vrlo ljubazno primio i pomogao u svemu sto se tiče pripreme, odabira predmeta i kasnije promene nekih predmeta. Mogu da kažem da je on taj koji mi je najviše pomogao u akademskom smislu, ne samo u srednjoj školi, nego i za ono sto sledi kasnije.

Koliko se sećam, imala sam svega 6 predmeta, što je bilo vrlo lagano za nas iz Evrope. Ne znam da mi je i jedan predmet predstavljao problem. Čak se i ne sećam da sam učila za bilo koji od testova više od par dana pre toga. Sistem je po meni bio savršen, gde smo najviše učili i vežbali na časovima. U nekim momentima, sećam se, osećala sam se kao neki genije. Pitala sam se da li profesor stvarno mora tako sporo da objašnjava materiju. Takav osećaj sam najviše imala na časovima matematike, gde su drugi tražili moju pomoć i asistenciju. Iskreno, posle XIV gimnazije i profesora koga sam imala, sve je delovalo kao boza. Ako školu niste voleli do tada, verujem da će vam ovo iskustvo promeniti mišljenje i dobićete dozu samopouzdanja, ako vam je ikada tako nešto nedostajalo. U mom  slučaju je to bilo tako što se tiče matematike, jer sam čak u jednom polugođu bila i nedovoljna iz istog predmeta u XIV gimnaziji, a u ovogm okruženju sam bila na totalno drugoj strani spektra.

Vrhunac mog zadovoljstva je bio kada sam saznala da postoji odbojkaški tim, kao i svi ostali sportovi kojima želite da se bavite, po sezonama. Dakle u jesen, ja sam se opredelila za odbojku, i kako sam i ranije nešto malo trenirala, izabrali su me za prvi tim. Iskreno, nisam imala pojma šta to znači i da ćemo imati treninge više puta nedeljno, putovati na utakmice i družiti se van treninga. Štaviše, bilo je vrlo popularno biti u jednom od Varsity timova, kako su ih zvali. Čak sam i na kraju sezone, potpuno neočekivano, dobila MVP (most valuable player) nagradu. Na proleće sam nastavila sa sportom i oprobala se u plivanju i atletici.

Sve u svemu, škola kao institucija je bila nesto totalno drugačije nego na šta sam navikla u Srbiji i profesori su bili više kao mentori i treneri, nego autoritet koga se bojimo, ne volimo i nerado razgovaramo o bilo čemu. Taj odnos učenika i profesora je bio mnogo zdraviji nego u našem školstvu. Vrata su im uvek bila otvorena, najbolji đaci su takodje imali ulogu asistenta profesora, i pomagali drugim učenicima. Bilo je to nešto što se jako poštovalo i vrednovalo u kasnijem školovanju. Takođe, svako od nas je mogao da se izrazi i u kreativnom smislu, pri tom ne mislim samo na likovnu umetnost, već i na sve ostale predmete. Sećam se projekata iz španskog gde smo u timu pravili kolaž, kuvali i prezentovali neku od meksičkih tradicija. Profesori su bili ti koji su motivisali učenike da što bolje nauče materiju, ne samo kroz testove i usmena odgovaranja, već i kroz timski rad i projekte.

Nisam upoznala ni jednog profesora koji se nije zabrinuo kada bi neko od njegovih đaka loše uradio test. Njihova odgovornost je bila da nas zainteresuju za materiju i nauče do nekog zadovoljavajućeg nivoa, gde svako ko je hteo da bude najbolji morao je nešto malo i svog truda da uloži.

Dakle, po završetku godine je bilo vrlo malo onih koji nisu položili neki predmet ili su morali da provedu leto učeći neki od predmeta. Bar ja nisam poznavla ni jednog. Pravila su takva da neki od sportista nisu ni mogli da igraju utakmice i da treniraju ako nisu imali dovoljno dobar prosek. Moralo se biti bar prosečno dobar u svemu ako želite da imate privilegiju da igrate za školu u bilo kom sportu.


Nešto čega nisam bila svesna, niti razmišljala o tome, pre nego što sam otišla je da većina učenika poslednje godine srednje škole vozi auto. Oni već sa 16 godina mogu da voze i većina juniora (učenici 3. godine) su mogli da se kreću slobodno. Za mene je to predstavljalo mali problem kako sam bila aktivna i kao sportista, tj. ostajala posle škole na treninzima. Bilo je logistički nezgodno uklopiti sve pošto nisam mogla peške da idem od škole do kuće, mada sam od host porodice imala punu podršku što se tiče svih mojih dodatnih aktivnosti, tako da su mi izašli u susret kad god je treblo da me negde odvezu i dovezu. Takođe sam se sa drugim igračicama dogovarala i vozila se školskim autobusom, kada je to bilo moguće. Ono sto hoću da kažem je da u poređenju sa ostalim vršnjacima, nisam bila baš tako slobodna što se tiče kretanja. Od svega toga mi je najteže palo vreme pauze za ručak koja je po meni bila predugačka. Zaboravila sam tačno koliko je to dugo bilo, ali mislim da je trajalo preko sat vremena. Za nekog ko nije mogao često da ide van škole na ručak, bilo mi je strašno dosadno, iako sam gledala da iskorstim to vreme za bilo kakav domaći i učenje. Škola je nekako bila pusta u to doba i većina učenika je bila mlađa, i sa njima nisam imala zajedničke predmete. Posle nekog vremena sam našla grupu ljudi koja mi je odgovarala,i sa njima sam provodila taj vremenski period.

Što se tiče bilo kakvog druženja van škole, više je to bilo u sklopu odbojke i sličnih sportskih aktivnosti, sa timom. Većinu svog slobodnog vremena sam provodila sa host porodicom, koji su se više nego potrudili da skoro svaki vikend bude dobro organizovan i avanturistički. Upravo sam njih zbog toga i izabrala, kada sam još pre polaska birala sa kojom porodicom želim da živim. Oni su se prestavili kao aktivni, sportski nastrojeni i kao avanturisti, što je mene privuklo. Drugih porodica se čak i ne sećam. Upravo je to razlog zbog čega su i oni mene prihvatili tako dobro. Znali su da će im dobro doći neko ko je aktivan i može da se uklopi sa njihovo troje dece. Za tih osam meseci, odnosno tridesetak vikenada, mislim da nije bilo par onih gde nismo imali nešto isplanirano. Osim odbojke i utakmica, do neke polovine novembra, vikendi sa prodicom su bili najzanimljiviji i najznačajniji deo mog iskustva. Vodili su me da upoznam što više delova regiona, pa čak i druge veće gradove u Americi kao sto su Njujork, Vašington, Sijetl. Ne samo što sam bila voljna da idem sa njima kud god su oni hteli da me vode, nego nisam želela ni da odem na matursko veče i ceremoniju koju je generacija priredila i organizovala. Osim toga, propustila sam i matursko veče u Srbiji sa XIV gimnazijom. I dan danas mi nije ni malo žao što sam se opredelila za putovanje i kvalitetno vreme sa host porodicom nego za ove ceremonije.

Tokom perioda u Americi sam postala i mnogo otvorenija, samostalnija i organizovanija. Osim toga moje samopouzdanje je poraslo, pogotovo u akademskom smilsu. To se čak i ogledalo u mojoj odluci da nastavim školovanje na lokalnom Junior College-u. Sećate se savetnika, sa početka priče koji je imao vrlo pozitivan i značajan uticaj na mene – upravo je on taj koji me je usmerio na ovu stranu gde sam ja na kraju i dobila High School diplomu. Dakle, ne samo što sam završila razred, nego sam radila dodatne testove kako bih dobila diplomu sa kojom sam nakon toga mogla da apliciram na lokalni koledž. Iako ja tada nisam ni znala da li stvarno želim i mogu da se vratim na još dve godine, ipak sam sve odradila u slučaju da se na to odlučim. Moje iskustvo je pokazalo da je bolje otvoriti sebi vrata svuda i onda se odlučiti za sledeći korak. To sam naučila tada i koristila u svim drugim aspektima života kako bi dostigla svoje ciljeve. 

Savet koji bih, danas, dala srednjoškolcima jeste da pažljivo izaberu mesto i porodicu. Postoji mnogo više informacija o destinacijama, školama i preko društvenih mreža se može i upoznati neko ko je odatle, tako da to treba iskoristiti. Sto se tiče odabira porodice, ja sam birala takvu da odgovara aktivnostima i mojim navikama. Kako sam ja bila aktivna i konstantno u pokretu, meni su oni odgovarali. Nekome bi možda smetalo što su sva deca iz porodice bila dosta mlađa od mene, mada je meni to bilo vrlo lepo, i osećala sam se kao uzor. Ovo iskustvo me je naučilo nešto vrlo značajno, i dan danas olaksava moje postojanje, a to je da budem svoja, odnosno da me nije briga sta ce ko da pomisli. Kultura u kojoj sam se našla, škola i njihov sistem edukacije, kao i porodica sa kojom sam živela su me svi zajedno naučili da nije sramota biti ono što jesi. Slobodno reći, voleti i pokazati se u svetlu u kome želite da vas drugi vide, je sasvim ok. Nekada nas društvo navede da se ponašamo drugačije, u Srbiji često i protiv nekih svojih principa, ali na kraju  ne možemo ići protiv onoga što jesmo. Svakome ko želi sebe da upozna bolje, da proširi vidike i da se oproba u jednom sasvim drugačijem svetu, oseti kulturu i ljude, bih preporučila da iskoristi ovakvu priliku. I dan danas sam u vrlo dobrim odnosima sa porodicom, svi smo se izmenili, porasli i odrasli. Negujemo taj odnos, razmenjujemo iskustva i družimo se kad god postoji prilika za tako nešto, gde nam društvene mreže još i olakšavaju ovaj proces.

Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.

high school exchange program USA international Experience via academica
Srednjoškolska razmena u Americi – iskustvo koje se pamti

Marko Ajder iz Pančeva nam prenosi svoje iskustvo sa srednjoškolske razmene u Americi. Marko je ovo iskustvo opisao kao “game changer” i tokom boravka u Americi je ne samo naučio mnogo toga o sebi i drugačijem načinu života, već je i stekao prijatelje za ceo život i oblikovao je svoju želju da se bavi medicinom koja je uvek bila njegova strast.

marko ajder srednjoškolska razmena u americi via academica studije i stipendije u inostranstvu

VIA BLOG: Ćao! Reci nam nešto o sebi.

Ćao! Ja sam Marko Ajder, imam 20 godina i student sam univerziteta u Beogradu. Trenutno sam zaposlen u jednoj stranoj kompaniji koja se bavi trgovinom na finansijskom tržištu. Moja najveća želja je oduvek bila da se bavim medicinom – konkretno hirurgijom. I ako je to nešto sa čime trenutno nemam dodirnih tačaka, to je najveći san koji imam i od kojeg i dalje nisam odustao. Najveći uzori kroz život su mi oduvek bili stariji ljudi, zbog njihovog načina razmišljanja i pogleda na svet. Naime, sve leži u jednostavnosti. Osmeh, ljubav i prijatna ličnost su nešto najmanje što kao ljudi možemo da ponudimo i to je par fundamentalnih vrednosti kojih sam se uvek pridržavao.

VIA BLOG: U koju srednju školu si išao? 

Završio sam srednju medicinku školu na Zvezdari, odsek za farmaceutskog tehničara. Medjutim, u trećoj godini svojih sredjnoškolskih studija, proveo sam godinu dana na programu razmene u Americi, gde sam pohadjao srednju školu za medije, kao i semestar na univerzitetu Novog Meksika iz oblasti hirurških tehnika. Ova vrtsa rane aktivnosti mi je dosta pomogla u učenju novih stvari, sticanju novih neverovatnih iskustva i poznanstva, kao i u nalaženju prvog posla.

VIA BLOG: Kako se rodila ideja o studijama u inostranstvu? 

Ideja o studijama u inostranstvu se rodila jako rano u meni. Sebe smatram tipom osobe koja je uvek gladna znanja i želi da uči više i samim tim, smatrao sam da je izlazak iz lične zone komfora i ‘napuštanje gnezda’ jako rano, odličan korak ka tome da unapredim sebe i naučim pregršt novih stvari. Sa pripremama sam počeo nakon što sam odradio detalljno istraživanje o programu za koji sam pokazao interesovanje i našao sve potrebne datume i rokove.

VIA BLOG: Kako si se informisao o srednjoškolskoj razmeni u Americi?

Kao što sam napomenuo, za program srednjoškolske razmene u Americi sam se odlučio zbog toga što je to bila šansa da priuštim sebi znanje i iskustvo koje bih retko gde stekao, kao i da to ukombinujem sa putovanjima po svetu, koja toliko volim. Informacije sam prikupljao preko svih mogućih kanala – internet stranice, posećivanje lokacije organizacije i neumorno pozivanje brojeva dok mi svaka poslednja stvar nije bila jasna. U samom programu apliciranja, veliku pomoć mi je pružila organizacija za inostrane studije, bez obzira na to koliko sam ja mislio da sam spreman – mnogo je lakše imati nekoga sa kim možete lično proći kroz sve što vas interesuje i ko zna na koje posebne detalje treba obratiti malo više pažnje. Sa druge strane, indikator da donosim pravu odluku mi je bila podrška porodice i prijatelja i njihova uključenost i privrženost mom interesovanju.

VIA BLOG: Koje procedure su ti zadale najviše muke, a šta bi izdvojio kao najlakše u procesu apliciranja?

To je stvar – kada ne radite apliciranje za razmenu samostalno, sam početak svega je dosta lakši. Naravno, to ne znači da se problemi ne mogu pojaviti, već znači da imate nekoga stručnog ko vam može pomoći da te probleme rešite efikasno u najkraćem vremenskom roku. Konkretan problem koji sam ja imao jeste bilo sredjivanje kartona vakcinacije.

VIA BLOG: Na koji način si finansirao razmenu?

To je jedna od lepših stvari mog programa. Potpuno je bio finansiran od strane američkog stejt departmenta, što znači da je bio veoma kompetitivnog karaktera i sadržao neverovatno zahtevne eliminacione procese. Ovo znači da sam ja tokom programa imao obezbedjen smeštaj, hranu i mesečni džeparac. Da nisam prošao ovu selekciju moji roditelji su bili spremni da mi finansiraju ovaj program.

VIA BLOG: Šta bi voleo da si znao tada kada si aplicirao, a što bi ti mnogo olakšalo ceo postupak?

Jedna stvar koja bi mi dosta olakšala ceo proces, jeste činjenica da nikad nije kraj. Da sam imao svest o količini i opsegu programa koji postoje, uštedeo bih sebe velike količine stresa neprospavanih noći. Nikada nije kraj! Uvek će postajati nešto što je baš prava stvar za vas, ukoliko uložite puno truda, rada, volje i želje.

VIA BLOG: Kako si pronašao svoj prvi smeštaj, prijatelje, mesta za izlaske, čitaonice…?

Prvi smeštaj sam našao preko svog programa, dok sam društvo (ambiciozni mladi ljudi sa kojima sam i dalje u kontaktu, uprkos udaljenosti od po hiljadu kilometara) stekao već prvog dana u novoj školi! To je jedna jako lepa stvar kod razmene u inostranstvu – ljudi vas primete! Mladi ste, lepi, pametni, imate sladak naglasak i to je nešto što inicijalno prvuče ljude ka vama. Na vama je da dalje produbite i održite te odnose, a onda će doći i upoznavanje sa okolinom i sve ostale bitne stvari, kako bi vam kvalitet života daleko od kuće bio neverovatno veliki.

 

VIA BLOG: Opiši nam školu u kojoj si bio, učionice, sistem, profesore, program nastave, studentski dom/kantinu, aktivnosti… 

Jedna stvar kod škola u Americi jeste da one zaista nisu kao što izgledaju na filmovima. Naravno, postoji veliki broj studentskih sekcija i vannastavnih aktivnosti u kojima možete učestvovati, ali profesori i učenici se uveliko razlikuju. Moje lično iskustvo govori o kadru neverovatnih profesora koji su uvek bili voljni da saslušaju i uvaže reč učenika, kao i da maksimalno budu korektni, izadju u susret i imaju razumevanja. Na poljima gde student želi da nauči više i uloži trud veći od potrebnog, profesor će se potruditi da omogući nove, zanimljive prilike. Ono što se meni svidelo jeste koliko novih i drugačijih prilika postoji za studente koji zaista žele da nauče više i briljiraju u poljima koja ih interesuju.

VIA BLOG: Šta je najveći izazov života i školovanja u inostranstvu?

Najveći izazov jeste konstantno ispitivanje validnosti želja i razloga koji su vas poneli u inostranstvo, u trenucima kada vam nedostaje porodica (slave, rodjendani, praznici..). Teško je bit razdvojen od porodice, ali je isto tako teško stići tu gde se nalaziš! Porodica i prijatelji će uvek čekati raširenih ruku, na tebi je da se potrudiš da oni ne brinu o tome kako se ti osećaš kada nisi sa njima i obrnuto. Ruku na srce, ni jedan roditelj neće biti srećan ako zna da mu dete negde pati. Tako da imaš obavezu prema sebi, kao i prema ljudima koji su bili uz tebe, da uzmeš svoje iskustvo i iskoristiš maksimum iz toga!

VIA BLOG: Koje su glavne razlike života i studiranja između mesta iz koga dolaziš i mesta gde si studirao?

To je nešto što ću uvek isticati. Inostranstvo zaista zna da ponudi mnogo više i nadmaši očekivanja na koja smo svi generalno navikli u podneblju gde smo odrasli i započeli školovanje.

VIA BLOG: Šta je po tvom mišljenju najvrednije iskustvo koje si stekao tokom studija u inostranstvu (mreža ljudi, samostalnost, međunarodno iskustvo…)?

Najvrednije stvari koje sam ja stekao jesu nova, doživotna prijateljstva i znanje o novim. Život u drugoj zemlji vam daje priliku da se zaljubite u hranu, pejzaže, mirise i pogled. I to su vredne uspomene i iskustva koja se čuvaju ceo život, sa tim što dok idete u školu u inostranstvu – vi učite svaki put kada izadjete iz kuće!

VIA BLOG: Šta bi voleo da pokloniš budućim studentima kao najvredniji savet ako se odluče da odu na srednjoškolsku razmenu u Ameriku?

Zaista nemate šta vredno da izgubite. Bolje je da na duže staze shvatite da nešto nije bilo za vas, nego da se preispitujete zašto nešto niste uradili, a onda je kasno. Isto tako, zgrabite svaku priliku koja vam se pruži! Naravno, samo pametno treba ići, ali svaka prilika gde možete upoznati nove ljude, probati nešto novo i naučiti barem jednu stvar jeste prilika vredna vašeg vremena.

Via Academica je predstavnik International Experience organizacije za srednjoškolske razmene u Americi i Evropi. Ukoliko imate pitanje u vezi sa srednjoškolskim razmenama i želite da saznate koje su mogućnosti pred vama, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku. 

INTERVIEW TIME MARKO AJDER
Razmena srednjoškolaca u Americi – priča Milice Stamenković

Milica Stanković je danas uspešna i samostalna mlada dama koja krči svoj put ka uspešnoj karijeri. Ali kada bismo pogledali samo nekoliko godina unazad, videli bismo stidljivu devojčicu koja se sprema da godinu dana svoje srednje škole provede na studentskoj razmeni u Americi. Kako je ovo neverovatno iskustvo uticalo na nju i njen život i buduće odluke pričitajte u ovom iskrenom intervjuu koji Milica piše za Via Blog.

VIA BLOG: Napišite nam ukratko nešto o sebi.

Ja sam Milica Stanković iz Beograda. Završila sam XIV Beogradsku gimnaziju. Sa 17 godina sam otišla u Minesotu preko international Experience-a, nakon čega sam studirala Psihologiju na Američkom Univerzitetu McDaniel College-u u Budimpešti. Trenutno studiram Internacionalni Marketing u Bostonu na Hult Interantional Business School i radim za IVY. U poslednjih 6 godina sam zivela u  3 države i puno putovala.

VIA BLOG: Kako se rodila ideja o odlasku na studentsku razmenu? Kada ste počeli sa pripremama?

Uvek sam se osećala kao da ne pripadam svojoj sredini u kojoj sam odrasla. Želja za novim iskustvom, drugačijim životom i društvom me je odvela u Ameriku. Sa pripremama sam počela na jesen da bih na leto naredne godine otisla u Mineapolis.

VIA BLOG: Na koji način ste se informisali? 

Moja mama je ta koja me je informisala o toj mogućnosti. Malo je reći da sam bila presrećna. Doneti odluku da odem negde na godinu dana, da učim, živim drugačijim životom i otvorim svoj pogled na svet je sve što sam ikada želela.

VIA BLOG: Koje procedure su Vam zadale najviše muke a šta biste izdvojili kao najlakše u procesu apliciranja?

Morala sam puno formulara da popunim pri aplikaciji za international Experience, a zatim odvojeno i za vizu. Ne znam šta bih izdvojila kao najlakši deo procesa jer sam imala podršku lokalnih predstavnika iE.

VIA BLOG: Da li ste zadovoljni podrškom International Experience organizacije tokom priprema za razmenu, i u toku same razmene?

Tokom pripreme sam imala punu podršku koordinatora iz moje zemlje, ali sam imala malo teže iskustvo sa lokalnim koordinatorom u Americi. Na svu sreću sam imala divno iskustvo sa porodicom kod koje sam boravila. 

VIA BLOG: Kakve utiske nosite iz Vaše host family u Americi?

Najlepše moguće. U kontaktu smo i juče sam rezervisala kartu da odem da ih posetim nakon 3 godine. Veoma se radujem tom susretu i smatram da sam sam nakon godinu dana provedenih kod njih stekla prijatelje i još jednu porodicu, pored moje, za ceo život.

VIA BLOG: Opišite nam školu koju ste pohađali i život u Americi.

Iz te školske godine nosim samo najlepše uspomene. Društvo je bilo izuzetno, profesori uvek spremni da pomognu, a kvalitet nastave odličan. Pohadjala sam Patrick Henry High school i ponosna sam što sam bila njihov đak. Bila sam u step team-u, jer nisam sportski tip, a uvek sam volela ples. Takmičili smo se i osvojili treće mesto! Život je jako brz i ima puno domaćih zadataka i grupnih radova, ali sam jako zadovoljna svime što sam iskusila.

VIA BLOG: Koji je najveći izazov s kojim ste se susreli u toku razmene?

Najteži je početak, navići se na život 24 časa na engleskom. Posle sve postaje rutina, i danas, 6 godina kasnije, engleski mi je “maternji jezik”. Ništa mi nije bilo posebno teško, jer kada osoba ima otvoren um i srce, sve što mu se nadje na putu će biti šansa, a ne prepreka.

VIA BLOG: Koje su glavne razlike života i školovanja između mesta iz koga dolazite i mesta gde ste otišli na razmenu?

Sve je drugačije: kultura, jezik, prevozna sredstva, autoputevi, prodavnice, merne jedinice, način komunikacije itd. Ali sam se na sve jako brzo i lako navikla. 

VIA BLOG: Šta je po Vašem mišljenju najvrednije iskustvo koje ste stekli tokom studentske razmene?

Od stidljive devojke sam postala otvorena i komunikativna i pre svega samostalna.

VIA BLOG: Šta biste voleli da poklonite budućim srednjoškolcima kao najvredniji savet ako se odluče da odu na studentsku razmenu?

Jedina stvar za kojom žalim je sto nisam otišla ranije. Završila sam 4. godinu u Americi, ali ako imate plan da odete, predlažem da povežete 3. i 4. razred u različitim porodicama, jer će to biti neprocenljivo iskustvo kasnije.

Ukoliko imate pitanje u vezi sa studijama i stipendijama u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit popunjavanjem upitnika ispod, i dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.

II Mariborska gimnazija – stipendije za srednjoškolce sa Balkana

Škola koja priprema svoje đake za nastavak studija na najprestižnijim univerzitetima u inostranstvu

 

Dragi gimnazijalci,

II Mariborska gimnazija, kao i svake godine do sada, raspisuje konkurs za 9 stipendija koje se dele đacima koji dolaze iz bivših jugoslovenskih republika. Program prema kome se vrši nastava u ovoj gimnaziji je IB (INTERNATIONAL  BACCALAUREATE) što je program međunarodne mature priznat svuda u svetu.

Međunarodna matura je poznat i u svetu renomiran dvogodišnji preduniverzitetski program  nastave na engleskom jeziku koji omogućava kvalitetno obrazovanje i pripremu kandidata za studiranje na univerzitetu. Program traje dve godine i završava sa međunarodnom diplomom koja je priznata na svim najpoznatijim svetskim univerzitetima.

Za stipendiju mogu konkurisati đaci nakon završene druge godine školovanja u gimnaziji. Od kandidata se očekuje odličan uspeh u prvoj i drugoj godini gimnazije i odlična ocena iz maternjeg jezika, matematike i engleskog jezika. Poželjno je da su kandidati aktivni u dodatnim akademskim i/ili vanškolskim aktivnostima.

Stipendija uključuje školarinu ali ne troškove vize, putne troškove i smeštaj u đačkom domu i zdravstveno osiguranje.

Srednjoškolci moraju biti svesni činjenice da su zahtevi programa međunarodne mature akademski, da je nastava svih predmeta na engleskom jeziku i da se kandidati moraju adaptirati novoj sredini u đačkom domu i školi.

Oni koji žele da konkurišu morali bi da ispune sledeće uslove:

USLOVI:

  • završene dve godine gimnazije
  • odličan uspeh
  • aktivno učestvovanje u vanškolskim aktivnostima
  • znanje engleskog jezika.

 

POTREBNA DOKUMENTACIJA:

  • ispunjena prijava (Application form 2017)
  • fotokopija svedočanstva prvog razreda i prvog polugodišta drugog razreda gimnazije
  • potvrde o vanškolskim aktivnostima
  • preporuka.

Rok za prijavu: 15. 4. 2017. (prijava mora biti primljena do tog datuma), a izbor kandidata biće napravljen na osnovu prijave i razgovora sa svakim kandidatom.

Ako vam je potrebna pomoć pri apliciranju, javite nam se na office@viacademica.com i pružićemo vam potrebne informacije ili pomoć pri samom apliciranju.

Vaš Via Academica Tim

 

Ukoliko imate pitanja vezana za studiranje u inostranstvu, kontaktirajte nas popunjavanje besplatnog upita ispod i odgovorićemo vam u najkraćem mogućem roku.